Почињем текст, а столица почиње да се љуља у лаганом, џез ритму. Склањам прсте с тастатуре и пуцкетам прстима по тактовима њихања Земље. Људи у Петрињи нису били те среће. Умирали су под рушевинама. Дакле, недостајао нам је само земљотрес, у последњим данима децембра. Видим да су таблоиди надахнути. Пишу да је и то прорекао Нострадамус. Да нису Тарабићи узели слободан дан? Да ли је у пророчанствима помињано да ће да падају секире до поноћи 31. децембра, пошто снег никако неће?
Један од момака из обезбеђења, све сам добричина до добричине, пре уласка у редакцију, уперио ми је пиштољ у чело, иако смо обојица носили маске. Температура, 34,5. Дакле, хладим се. Некада се топломер стављао под мишку, сада је постао реплика пиштоља, као глобална метафора вирусног света. Онај са температуром, биће враћен кући, као опасан преносилац заразе. Следећа фаза је да ће га полиција у скафандерима спровести у санитарни азил, потом у болницу. Таква процедура постала је уобичајена у доба апокалиптичне психозе. Ако ситуација поприми размере потпуне хистерије, топломере ће заменити колтови и онај са температуром изнад 37, биће упуцан. У Америци је, уосталом, све оружје распродато, као на акцији пилетине у Лидлу. Срећом да је дошло до несташице муниције, иначе би се трамповци и бајденовци пококали међу собом. Ко се данас сећа Доналда Трампа?
Писци научне фантастике нису могли да претпоставе да ће их њихове фантазмагорије у 2020. години претворити у припаднике реализма који приказују стварност верно, без страсти, објективно и безлично. Корона је, заправо, убрзала сценарио будућности, као глобалног затвора и суспензије људских права. На једној страни, они који су имали среће да задрже посао, раде од куће, претворивши своје домове у корпорацијске канцеларије, одакле се, интернет магистралом, комуницира са имагинарном централом, где седи менаџмент, махом роботских емоција. Што ће рећи да су их лишени.
Природни људски контакти, попут руковања, пољубаца, загрљаја и секса, проглашени су за субверзију јавног здравља и угрожавање националне безбедности. Када је у Србији уведено ванредно стање и полицијски час, готово да нисам познавао некога ко је оболео, па се чинило логичним да је онај опаки Бил Гејтс заиста главни бос некакве тајне владе, типова који су заправо рептили маскирани у људе, који спроводи мисију планетарне диктатуре у којој ће људи постати најпре корпорацијски заточеници, а потом и добровољни управници својих домова, као затворских ћелија. Сада је лутрија пронаћи некога ко је здрав. Али, чик погоди да се и тај не фолира и да се није налио парацетамолом.
Да не будем ипак толики баксуз. Ванредног стања сећам се са сетом. Гледали смо серије и филмове. Они који су једва познавали своју децу, коначно су се зближили, па се временска машина, наизглед, вратила у рикверц, подсећајући нас на очување традиционалних породичних вредности. Било је и неке револуционарне романтике: шетао сам куче током полицијског часа, ризикујући да ме апсе, док сам се са бишоном крио између сивих зграда, једнако пазећи на полицијске патроле и комшијске сниматеље који би ме шибнули на друштвене мреже.
Никако ми није јасно како је тако брзо организована онлајн настава, чиме смо, у вирусној изнудици, сустигли Скандинавију. Сада је усавршена, па се професори и ђаци гледају као у филму „Труманов шоу”. Ценим клинце који су успели да побегну са онлајн наставе. Нису морали да збришу из стана. Једноставно, нису укључили апликацију. Дакле, и домови су постали учионице. Нема шта, масовно се режу фиксни трошкови, како компанија, тако и државе. Можда ускоро свака кућа постане мини-ковид болница!
Медицинско особље је ионако преуморно. У скафандерима, на првој линији фронта, као на солунском, ратују против невидљивог уљеза, најситнијег микроорганизма у природи који се показао јачим од нуклеарке. Сваки од тих лекара, медицинских сестара и браће, чистачица, сервирки и возача у болницама, заслужио је орден народног хероја. Боре се против вируса о којем, ако мало проанализирамо највеће вирусологе нашег доба, немају појма. Да ли напада плућа, срце, мозак, бубреге, или још по који унутрашњи орган, као теледириговани пројектил који препознаје слабу тачку сваког човека на планети. Потом се усели у његове ћелије, као осми путник и бира хоће ли га појести изнутра или ће га ослободити и вратити међу живе.
Велике силе спремиле су вакцине, па ће свако, према нахођењу, изабрати ону која ће му помоћи да стекне имунитет. Потом ће се сваки пелцовани појединац добити компјутерски код који ће му омогућити путовања. Дакле, ко год је хтео да се лиши мобилног телефона, неће моћи да га баци у реку, јер ће, како сам одувек тврдио, ти апарати постати наш нови екстремитет или продужетак шаке. Али, ако ме пелцују нежно америчко-немачком или британском вакцином, да ли ћу моћи да путујем у Русију или Кину? Ако ме боцну руском или кинеском, хоћу ли пробити не само економске и политичке, већ и санитарне санкције које могу ступити на снагу за руске и кинеске пацијенте који желе у земље ЕУ или у Америку?
Психолози тврде да су људи већ пошандрцали током короне која је отерала публику са фудбалских стадиона, из позоришта, избрисала сећања и на изборе, на демонстрације испред скупштине. Мада, када су масовна снижења у питању, Срби не питају за цену сопственог здравља. Тако ће бити и за дочек Нове године. Хајде да видим тог мајчиног сина који ће свог тинејџера или тинејџерку задржати код куће. Како да клинцима вратимо овај дочек, јер ноћ између 2020. и 2021. године је само једна и никада се неће поновити, као што они никада више неће имати 18, 19 или 20 година.
Већ формирају илегалне ћелије и планирају журке. Не разумеју овај наш, покварени свет одраслих, који смо им створили, живећи похлепно и саможиво. Зато треба вакцинисати што пре најстарије, како им унуци не би унели смртоносну дозу вируса. Дотле смо, дакле, довели нашу децу. Одузели смо им најлепше године, остављајући им још и терет потенцијалне кривице за евентуалну заразу очева и мајки, баба и деда.
Како тек разумети нову ковид елиту? Можда их тресе криза средњих година? Ако не лумпују у ноћним клубовима, нису успели у животу. Ако не пошаљу фотку са масовне журке, нова победничка транзициона класа сматраће их губитничким створовима. Не оду ли на планине и не направе ли селфи са ски-стазе, сматраће се за побачај. Такав осећај за њих је опаснији од вируса. Кастински поредак планету је и довео до анксиозности. На оне који имају и желе још више и оне који немају и тону још дубље. У том болесном поретку, настала је корона, стварајући нови свет чије контуре тек назиремо. То је, дакле, нова нормалност у којој ће чак и Деда Мраз одржавати социјалну дистанцу према деци. Или ће им поклоне слати апликацијама. Нема говора о томе да ће им деца седети у крилу. Где сте видели брадатог декицу са маском?
Ваљда се није пропио и постао клошар који се храни у народној кухињи. Била је ово година опасног живљења која ће заувек променити свет какав смо познавали. За мене, 2020. година завршена је смрћу Дијега Арманда Марадоне. Ваљда зато што је био тако нестваран играч, а тако је личио на свакога од нас. Велики, а грешан. Као да је изабрао да оде ове, проклете године, како би нас упозорио да без њега више ништа неће бити исто. Био је у праву. Прохујало са короном, јер сутра је нови дан.
Носи се, 2020!
