Недавно су Београђани на једном од ретких концерата ове сезоне имали прилику да уживо чују Зорана Стојановића, виртуоза класичне гитаре и композитора међународне репутације. Ове јесени наступао је с Иваном Босиљчићем и Божом Врећом. Већ две и по деценије Зоран живи и ради у Португалу, али је одлучио да пандемију преброди у домовини, уз породицу и пријатеље.
– Љубав према музици и животни сплет околности су ме пре 25 година одвели у Португал. Данас мислим да то није била пука случајност, већ отварање једног великог и значајног пута, који ме је и у професионалном и у приватном животу значајно уздигао – каже Зоран.
Нови дом
У јеку турбулентних деведесетих, као млади уметник трагао је за новим духовним и стваралачким просторима, не желећи да се омеђи границама у којима је одрастао и које су се, како примећује, лагано губиле у жару овдашњих суседских неспоразума. Тада је добио позив од пријатеља, породице Видић, да их посети у популарној туристичкој регији Алгарве, на југу Португала, у градићу Карвоеиро.
– Ту сам се заљубио у раскошну природу, хоризонт Атлантског океана и тамошње људе. Све то је оставило трајни печат не само на моју духовност, већ и на мој музички изражај. Одлучио сам да ми тамо буде нови дом. У Португалу сам кренуо од почетка, од тога да учим језик, радио сам у две музичке школе, као и у интернационалној школи, где сам предавао класичну гитару. Упијао сам звуке и културу Иберијског полуострва. Велику подршку тих година дала ми је и тадашња животна сапутница, сликарка Јелена Доросев, с којом сам заједно кренуо у португалску авантуру – прича наш саговорник.
У новој средини је открио фадо, као чист португалски музички израз. Упознавао га је кроз сарадњу с једним од изворних уметника и гитариста, Рајмондом Сеишашом. Он је био, истиче Зоран, његов „фадо гуру”. Онда је уследила и сарадња с Паолом Соарешом, гитаристом и композитором, а ускоро је постао део пратеће групе португалске диве светског гласа Дулсе Понтеш. Данас сарађује с бројним португалским музичарима, али ниједног тренутка није изгубио контакт с изворном музиком Србије и Балкана, напротив. Тако је дошао на идеју да сагради „музички мост” између двеју култура.
– Успео сам да спојим наше и португалске уметнике: за сада их је осморо, троје музичара из Португала и пет из Србије, који би изводили ауторске, али и популарне композиције Иберијског полуострва и Балкана. Екипа је већ оформљена и ускоро ћемо обелоданити која су то имена и какви су нам планови – каже Зоран.
Пандемија је зауставила остварење многих започетих пројеката и планираних концерата.
– У првом таласу смо се понадали да ћемо премостити заустављање целог света, али након неколико месеци желели смо да будемо ближе родитељима и фамилији. Тако смо у јуну спаковали кофере, закључали врата нашег португалског дома и дошли у Србију – прича Зоран.
Његовим повратком у домовину у кратком року су се обновиле многе везе, приватне и професионалне.
– Иако нисмо прекидали контакт, обрадовало ме је то што сам од првог дана могао да разменим идеје и емоције с мојим ученицима и драгим пријатељима из света музике. Тако је врло брзо уследио и позив Горана Ковачића да учествујем у снимању спота Јелене Томашевић, а затим је клупко нагло кренуло да се одмотава. Нашао сам се у сјајној тројци музичара, који су део пројекта Ивана Босиљчића „Наше вече”, а потом је уследио и наступ с Божом Врећом код Зорана Кесића. И неке дуго очекиване прилике да компонујем за драге извођаче управо се слажу и спроводе у дело – открива Зоран, који је мајстор класичне гитаре, али и композитор који се успешно опробао у више музичких жанрова. Његов опус обухвата класичне, али и популарне композиције, фадо и, оно што најдраже помиње, музику за децу.
У име љубави
Признаје и да је у више наврата планирао наступе у Србији, али се некако дешавало да се они стално одлажу за друга времена, случајно или намерно.
– И ево, некако ми се чини да је управо ово моје дуже задржавање у Србији, мада непланирано, створило услов да и овде представим своје можда најзначајније музичко-балетско дело „У име љубави”. Овај пројекат је спојио три млада музичара: виолинисткињу Јелену Димитријевић, обоисту Милана Јанковића и пијанисткињу Ружицу Гојковић, али корона је померила заказане термине наступа – каже Зоран.
Оригинално сценско дело „У име љубави” премијерно је изведено у Португалу 2008. године. Уз музички трио наступали су и два балетска пара, лирска певачица и наратор. У септембру 2010. је део овог дела, под називом „Валцер за Стевана”, балетски ансамбл „Ривијера” из Швајцарске извео на балетској гала вечери у Ројал колеџу у Лондону.
Зоран најављује да ради и на оживљавању грађе за музичко-поетски опус који спрема већ десетак година заједно с пријатељицом из детињства, песникињом Јеленом Стојсављевић.
Слободно време, признаје, другачије проводи у Португалу и у Србији.
– Клима има велики утицај на то да људи у Португалу проводе доста времена крај океана и у природи, па сам и ја стекао ту навику. Такође се редовно бавим спортом, јер је за музичаре важно да због много сати седења током снимања буду у атлетској форми. Након доласка у Србију трудио сам се да ту форму одржим. Спортом се најинтензивније бавим у родном Трстенику, јер тамо ми је најтеже да утрошим силне калорије које унесем захваљујући кувању моје мајке Мице, која ми испуњава све кулинарске жеље. А добро зна моју слабост према домаћој српској кухињи, мада волим и португалску, нарочито рибу и плодове мора. Тако покушава да надокнади све оне године наше раздвојености – признаје Зоран.
Море је море, бакалар је бакалар, али ништа без маминих пита и сарми.
Почетак у Ћуприји
У Трстенику нисам имао могућности да нађем учитеља класичне гитаре, али смо стицајем околности у Ћуприји дошли до пионира српске класичне гитаре Драгослава Николића, који је студије завршио на академији „Санта Чечилија” у Риму. Почео сам код њега да похађам часове гитаре, при Школи за младе музичке таленте у Ћуприји. Потом сам кренуо у музичку школу „Јосип Славенски” у Београду, на одсеку класичне гитаре код професора Наде Кондић и Уроша Дојчиновића, потом у музичку школу „Стеван Мокрањац” у Краљеву. По завршетку школовања предавао сам класичну гитару у музичкој школи „Јосиф Маринковић” у Београду.
Удри бригу на весеље
Зоранова осмогодишња ћерка Гала обожава музику. Он каже да је свако ко је везан за ову професију радостан кад са својим дететом може да подели искуство и знање стицано деценијама. Гала свира виолину од пете године, има апсолутни слух, течно говори три језика, а почиње да се интересује и за певање.
– Након доласка у Србију позвани смо да учествујемо на дечјем фестивалу „Лира” у Ужицу. На текст мог пријатеља из Трстеника, дечјег писца Милоша Шике Милошевића компоновао сам песму „Удри бригу на весеље”, у чију продукцију су се укључили Владимир Лубардић и Горан Ковачић. Избор певача је спонтано пао на Галу и она се сјајно показала и у тој улози. Наравно да је Гала инспирација за мој почетак бављења музиком за децу, а резултат су два албума објављена у Португалу. Наредних месеци планирам да објавим нове песме на текстове наших аутора, а на позив позоришта у Трстенику компоновао сам музику за представу „Како је побеђен страшни разбојник Балачко”, чија је премијера била у октобру, а до сада је већ добила седам награда – прича Стојановић.
Фадо и наши звуци
Сличности између Србије и Португала не налазим само на музичкој сцени. Обе земље имају приближно исти број становника, Лисабон је по броју становника као Београд, а у оба ова града можете наћи и оно што најмање очекујете, рецимо у српској престоници можете чути музичаре који свирају и певају фадо, а у португалској добар дувачки оркестар који до детаља тачно изводи познате нумере из филмова Емира Кустурице. Због истог темперамента људи и важности породичних односа у обе земље музика је важан сегмент свакодневног живота око кога се наши народи окупљају.
