Из Русије су последњих деценија нестале десетине милиона старих православних икона које су постале један од најтраженијих колекционарских предмета на Западу, али ниједна није изазвала такав скандал као икона нестала из Украјине.

Још се није слегла прашина после дипломатског инцидента када су бошњачки и хрватски чланови Председништва Босне и Херцеговине одбили да се у Сарајеву састану са руским министром иностраних послова тврдећи да није поштовао институције и симболе БиХ државности, а стигла је нова дипломатско-културно-религијска афера.

Сергеј Лавров враћа поклонодавцу Милораду Додику три века стару позлаћену икону коју је у Источном Сарајеву добио од председавајућег Председништва БиХ, а руско Министарство спољних послова дало је пропратно објашњење: „Икона ће бити враћена да би се уз помоћ Интерпола разјаснило њено порекло”.

Амбасада Украјине у Сарајеву је и пре одлуке Лаврова да икону врати дародавцу затражила „јавно, неодгодиво и недвосмислено” објашњење од Министарства спољних послова БиХ о томе како је икона из њихове земље доспела у другу државу и завршила у Додиковим рукама. Москва пере руке, а тужилаштво БиХ формирало је предмет и најавило да ће извршити провере.

Власти у Кијеву тврде да је икона из Лугањска, града који је од избијања рата 2014. и даље под контролом проруских сепаратиста, „објект културне баштине” те земље, што доказује велики црвени воштани печат на полеђини иконе.

Додика је у проблем увалила фотографија коју је емитовала агенција Срна, на којој се лепо види жиг Народног комесаријата за заштиту споменика културе (Укрнаука) из Одесе, који је постојао током двадесетих и тридесетих година 20. века, са ознаком Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике, из времена кад је та данас независна држава била део Совјетског Савеза.

Како је дошло до тога да се на највишем дипломатском нивоу поклањају ствари проблематичног порекла?

Иако је из Додиковог кабинета, после неколико дана ћутања, саопштено да икона „није украдена и спада у ред породичних освештаних икона”, где су докази да није украдена?

Сва је прилика да је икона украдена из неке цркве у Луганску у време борби на истоку Украјине. Од избијања конфликта, десетине добровољаца из Српске се, заједно са проруским сепаратистима, по самопроглашеним независним територијама Лугањска и Доњецка борило на страни Русије. Једном од њих у БиХ се због тога суди јер је по законима придруживање паравојним формацијама у иностранству кривично дело.

Позлаћена икона, уметнички израз богословља и богослужења цркве и препознатљив знак православља, вероватно је плен неких републикасрпских Аркана које богохулно не занима што Карејски типик, један од најстаријих српских докумената у Хиландару, проклиње оне који отуђе литургијске књиге, иконе или друге црквене предмете. Могуће да су по повратку са фронта пожелели да реликвију поклоне свом вођи, мада Саша Савић, вођа „Ноћних вукова” – контроверзне бајкерске групе чији су чланови означени као опасност по безбедност у већем броју европских држава а које Владимир Путин назива „браћом” – демантује могућност да је неко од његових који су се борили на Криму икону поклонио Додику.

Лакташенко – како Додика зову асоцирајући на његово порекло из Лакташа и политичке манире попут диктаторског председника Белорусије – толико се обахатио да му није пало на памет да Руси неће ризиковати да приме икону спорног порекла.

Једна од најпознатијих икона у Русији, казањска, она коју је 1612. руска војска носила испред себе у бици против Пољака који су окупирали Москву, нестала је из Казањског манастира 1904. и од тада икони Пресвете Богородице, свете заштитнице Русије, нема трага. Постојала је, међутим, изванредна копија која је дуго путовала светом пре него што је папа Јован Павле Други вратио Руској православној цркви.

Да је Додик био вођен овим примером, могао је да искористи неку ранију прилику и да врати икону из Лугањска. Можда би и избегао да детаљно образлаже како се она нашла у Српској. Није, поклонио је ником другом до Лаврову, па ће сада Интерполу морати да објашњава њено порекло.

Уверен да ће се додатно политички препоручити владарима Русије, главни актер афере показао је неотесаност и елементарно непознавање основних дипломатских али и моралних постулата.

Обрукао је Додик себе, пошто је, неопростиво, дао прилику да се врате мучна сећања на Србе из времена последњих ратова када су разни паравојни „пси рата” – уз сагласност тада званичног Београда – пљачкали од Вуковара до Босне, када је њихов плен завршавао на пијацама: римокатоличке вредне књиге, распећа, слике, молитвене крунице...

Русија је искористила прилику да се покаже да је озбиљна држава. Упркос блиског савезништву са Додиковом Српском и тензије са Украјином, Лавров себи не жели да допусти да буде умешан у крими-причу коју је покренула украјинска амбасада у Сарајеву.

Одакле је узета и како је икона прво завршила у Републици Српској а потом код Додика, утврдиће Интерпол. Главни актер скандала могао би да демантује или објави легално порекло имовине, али он се не изјашњава пошто је у самоизолацији јер је позитиван на вирус корона. Желим му успешан опоравак.

Додик је верни савезник Москве, највернији на западном Балкану, а да ли ће званични Кремљ схватити с ким има посла, да ли ће га после овога пустити низ воду и потражити неког другог, то ће се тек видети. Интереси високе политике нису оковани, чак и када су позлаћени.