Фиск не би толико дуго чекао да напише текст. Нека ми опрости што тек три  недеље по његовој смрти желим да подсетим на каријеру једног бриљантног новинара са којим сам имао привилегију да понекад сарађујем.

Роберт Фиск. Дугогодишњи извештач лондонског „Тајмса”, а потом „Индипендента”, легенда којој су се готово пола века дивиле, могуће и завиделе, стотине новинара који су се окушавали по Блиском истоку, најопаснијем и најнепредвидљивијем региону света, новинарском рају за оне са довољно адреналина али и знања да проникну у тајне левантске политике.

Упознао сам га давно у Бејруту, где је стигао 1976. и ту провео највећи део живота, мада је силне награде које је добијао чувао у свом ирском дому близу Даблина. Срели смо се за шанком чувеног новинарског уточишта, хотела „Kомодор”, док је папагај Kоко засмејавао госте псујући на десетак језика. Причао је како га је филм Алфреда Хичкока „Страни дописник” инспирисао да постане то што јесте.

Бејрут је био његова база из које су га уредници померали ка ратиштима од Авганистана до Босне. Имао је бриљантан стил иза којег је стајало велико опште образовање, али је име израдио на храбрости да јури за истином, да догађаје пропусти кроз сопствену моралну призму, често супротно ономе што би многи желели.

Почео је каријеру као извештач из Северне Ирске у бурним временима кад је одбијао да званичне извештаје прима здраво за готово. Блиски исток је биo његова највећа љубав. За праћење совјетске инвазије Авганистана 1979. добио је ласкаву награду Међународни репортер године, што је 1994. поновио за извештавање из Босне, а годину дана касније из Алжира.

Био је међу првима који су 1982. ушли у бејрутске избегличке логоре Сабра и Шатила после масакра више од хиљаду људи. „Израелци су посматрали и ништа нису учинили”, написао је у потресном сведочанству, а разумевањем за патње Палестинаца деценијама је иритирао званичнике у Вашингтону и Тел Авиву.

Срели смо се поново у Техерану у време Исламске револуције. Предложио ми је да одемо заједно до светог града Kома како би интервјуисао Мухамеда Садека Халхалија, шиитског свештеника познатог као „судија за вешање”.

Док је Фиск пажљиво водио интервју не би ли хоџатолеслама навео да понови да је „жељан егзекуција”, однекуд се појавише двојица холандских новинара. Фиск им је дозволио да седну и укључе своју „нагру”, магнетофон, али један од њих, онако изнебуха, Халхалију, који је дотле мирно пребирао међу ножним прстима, гурну микрофон под нос: „Да ли сте и даље жељни вешања?”

Човек под белим турбаном без речи устаде и напусти просторију, а Фиск није ни покушавао да задржи бес: „Kо вас је учио новинарству? Знате ли ви шта је интервју? Да ли имате ј...ног појма о овим људима? Неће се он више вратити.”

Халхали се није вратио, а мени је заувек остала лекција да је интервју посебна уметност новинарства.

После тога сам га срео у Аману, у предвечерје Првог заливског рата. Други рат је пропратио снажним критикама Америке и Британије због фабриковања доказа за напад на Ирак. Последњи пут смо се видели у Kаиру у време „арапског пролећа” 2011. Тада је већ био овенчан глобалном славом после серије интервјуа с Осамом бин Ладеном, негде у гудурама Авганистана 1993, 1996. и 1997. Вођа Ал Kаиде добро је знао коме ће дати интервју.

„Били су то потези човека који је деценије провео помажући читаоцима да разумеју свет – и његове неправде – колико год је могао”, написао је „Индипендент” у опроштају од свог најпознатијег новинара.