понедељак, 25.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.11.2020. у 08:34 Предраг Вранеш
ПОДСЕЋАЊЕ НА ШЕСТИ ТРИЈУМФ ПАРТИЗАНА У КУПУ ШАМПИОНА ЗА ВАТЕРПОЛИСТЕ

Први првак Европе у туђем базену

„Црно-бели” су 1975. у холандском градићу Амерсфорту, иако нису важили за фаворите, не само поновили успех из претходне године, него и почели да убиру плодове рада своје сопствене школе
Шести тријумф у 13 година: ватерполисти Партизана после освајања Купа шампиона 1975. у Амерсфорту (Фото приватна архива)

Ових дана навршава се 45 година откако је Партизан, у специфичним условима и на задивљујући начин, по шести пут освојио Куп европских шампиона (КЕШ) у ватерполу. Због незавидног стања у коме се клуб тренутно налази није наодмет да се бар у оваквим приликама, у потрази за духом који ће донети нова усхићења, осврнемо ка прошлости.

После изузетне сезоне 1974, када је освојио све што се могло освојити, и домаће првенство и Куп Југославије, те КЕШ, Партизан је 1975. дочекао са саставом у коме више није било неколико кључних играча: Мирка Сандића, који се тада опростио од играња, док су Беламарић, Антуновић и голман Марковић отишли на одслужење војног рока.

Због тога је било мало оних који су мислили да је могуће поновити резултате из претходне године. Поврх свега, додатну потешкоћу је створила и непријатна атмосфера узрокована такозваном допинг афером, када је на Светском првенству у Калију (Колумбија) те године Ратко Рудић, играч наше репрезентације и један од најбољих у Партизану, био позитиван на антидопинг тесту (много касније Међународна пливачка федерације је признала да је то била грешка).

Али тако нису мислили ни управа клуба са Јовицом Мишковићем, тадашњим председником, једним од главних твораца успеха те генерације, ни руководство екипе на челу са Батом Орлићем и Мишком Стевановићем, а понајмање сам тим предвођен искусним и једним од наших најуспешнијих спортиста Ђорђем Перишићем. Потврда таквог приступа били су већ освојено првенство државе и Куп.

Финални турнир се одржавао од 21. до 23. новембра у холандском градићу Амерсфорту уз учешће домаће екипе Ден Робена на челу са феноменалним голманом Кроном, мађарског Вашаша у коме су блистали Чапо и Фараго и фаворизованог Канотијерија из Напуља са низом репрезентативаца и перјаницама Д`Анђелом и Декрешенцом.

Партизан је у односу на претходну сезону у саставу, ипак, имао двојицу повратника из војске Антуновића и Беламарића, а уместо Марковића као резервни голман наступио је искусни и сјајни Божидар Новаковић. Ново име је био млађани Зоран Братуша. Како су значајан допринос дали у претходним квалификационим утакмицама као и у домаћим такмичењима уз екипу су били и Бранислав Трајковић, Ненад Манојловић и Зоран Аврамовић.

Био је то тринаести КЕШ. У претходних дванаест Партизан је био победник пет пута, Младост из Загреба четири, а по једном италијански Про Реко, мађарски ОСЦ и совјетски МГУ. Да Партизан није сматран фаворитом показивао је и дириговани распоред утакмица јер су организатори сматрали да су то Вашаш и Канотијери, па је њихов међусобни сусрет била последња утакмица на турниру, као нека врста замене за финале.

На крају, све три утакмице су добијене само с голом разлике, иако је у свакој од њих минут пред крај Партизан водио са два гола разлике. Тако је наш првак дозволио себи луксуз не само да сваку утакмицу пред сам крај доводи до неизвесности, него се сигурно осећао као да је и сам себи давао голове.

Још један куриозитет овог КЕШ-а било је то што први пут турнир није освојила домаћа екипа. Партизан је убедљиво тријумфовао по шести пут и тако поставио један од спортских клупских рекорда у то време. Други је био Вашаш, па Канотијери и на зачељу Холанђани. Без обзира на, ипак, нешто слабији састав у односу на прошлу сезону, Партизан је тимском игром и сјајном атмосфером која је владала и међу играчима, као и између тренера, играча и управе остварио овај изузетан успех.

Сви су дали вероватно свој максимум, а ако би неког требало посебно издвојити онда је то била радилица и ненадмашни пакер Партизана Предраг Пепи Манојловић, те прекаљени борац, вођа и диригент у базену Ђорђе Перишић. Софијанић је својим шутевима доводио противничке голмане до очајања, а стандардно висок допринос су дали и легендарни Урош Маровић, Никола Стаменић, Ратко Рудић, Предраг Вранеш на голу, као и повратници из војске Синиша Беламарић и Душан Антуновић. Најаву нових снага у Партизану и тада југословенском ватерполу на најбољи начин представио је Зоран Братуша.

Поред саме годишњице овај успех Партизана из данашње перспективе заслужује дужну пажњу и анализу спортских, а посебно стручњака за ватерполо. Наиме, у Партизану су почели да доминирају играчи из сопствене школе. Стандардни у саставу су већ били Предраг Манојловић, Софијанић, Стаменић, голмани Новаковић, Марковић и Вранеш, Перишић који је такође, углавном, поникао из Партизанове школе, уз већ поменуте Братушу, Трајковића, Ненада Манојловића и Аврамовића.

 

Аутогол у ватерполу

Прву утакмицу Партизан је одиграо против Вашаша, а на самом почетку меча десило се нешто неуобичајено. После вођства Партизана уследио је напад Вашаша. На позицији бека, што за изразитог нападача и, можда, најбољег шутера у ватерполу икад, није било уобичајено место, нашао се Софијанић.

Некако је успео да „заради” контрафаул, мада је чувао Чапа, тада најбољег „сидраша” на свету, али уместо да лопту, како је то очекивао голман Вранеш, јунак претходног финала, упути директно саиграчима у напад, он је не гледајући, преко главе, вратио лопту свом голману.

Овај то није очекивао и тако је Вашаш изједначио правим аутоголом. Овакав „шок” би уздрмао сваку екипу, али не и Партизан.

 

Коментари3
bb816
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мило
Модеран фудбалски стадион је Београду потребан.Исто тако модеран олимпијски базен је хитно потребан.
Beli
Za SAMPIONE nemaju pare za bazen koji bi bio turisticka atrakcija i pravo uzivanje i ponos na osvojene trofeje.A za nesposobne fudbalere bi da grade grandiozni stadion koji bi sluzio da se kolektivno stidimo.BRUKA!
Bene
Hvala Vranac, legendo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља