четвртак, 26.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 15.11.2020. у 15:52 Зора Дарина
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Још нисам срела срећног мигранта

Тежак је живот прве генерације миграната, другој је много лакше. Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта. Сви су тужни на неки свој начин. Људи одлазе у иностранство у бољи живот, а живе духовно много горе. Или можда ја криво мислим?
Фото Пиксабеј

Тог дана беше субота, након два сата вожње од Сиднеја, зауставила сам се у једном малом планинском месту. Најбољи опис би био варошица. Шетајући њеним улицама, које су попут отвореног музеја, поред кућица са необично уређеним двориштима препуним цвећа и зеленила, у једном тренутку сам закачила прелепу жуту ружу која се надвила преко ограде.

Док сам вадила ружу из косе зачух како неко певуши „Тамо далеко”. У први мах помислих да ми се, не дај Боже, од великог стреса, причињавају ствари.

Међутим, до мене су и даље допирале речи песме коју је певушио топли, женски глас. Размакла сам гране ружиног грма, пропела се на прсте те угледала мршаву, старију жену како окопава леје пуне цвећа.

Узвикнула сам „хелоу”. Подигла је главу, подбочила се на мотику, гледала ме неколико тренутака и онда отпоздравила.

- Имате дивно двористе, наставила сам на енглеском.

Жена је одложила мотику, пришла мени, и одмахујући руком рекла:

- Некад је то било дивно двориште а сад га само одржавам колико старост и болест дозвољавају.

- Лепо певате, и даље само јој се обраћала на енглеском.

- Ах, отео јој се уздах, те је наставила: „То је песма о мојој домовини”.

- Значи, иста нам је домовина, почела сам на српском.

Фото Пиксабеј

Кроз њене лепе, плаве очи као да је севнула радост. Још и данас памтим тај сјај.

- Сунце моје, одакле си, упитала је.

Док сам јој објашњавала своје порекло, пришла је капији необично гипким корацима за њене године и дала ми знак руком да уђем. Гледала ме на трен а онда ме обгрлила око струка својим танким рукама.

Моја земљакиња ме упитала да ли желим да уђем у кућу или да седнем на веранду.  Изабрала сам ово друго. Изненада ме запљуснула нека пријатна топлина, што од лепоте природе у којој сам нашла а што од радости изненадног сусрета. Срести особу свог порекла на најудаљенијем месту на кугли земаљској, у мени увек изазове буру емоција.

Док ме је послуживала кафом и медењацима, дотакнула сам руком везени столњак. Она је тихо проговорила: „То ми је једина успомена из домовине”.

Звала се Клара, учитељица у пензији. Рођена је у малом селу у Војводини од мајке Лалинке и оца Немца. Има 89 година. Село је напустила пред крај Другог светског рата, заједно са осталим Немцима, који су протерани из Војводине. Били су прво смештени у неком сабирном центру у Аустрији одакле су бродовима депортовани за Аустралију. Њена мајка је говорила да им је то била казна јер нису пружили отпор партизанима.

- Тај пут, душо моја, толико је био дуг и напоран. Пуно је људи било болесно, а многи нису живи ни стигли до Аустралије. На том путу, мене и брата мајка је успављивала са песмом „Тамо далеко”. Верујеш ли да ју је и мој отац певао?”

Фото Пиксабеј

Слушала сам Клару са великом пажњом. Причала је како им је живот по доласку био веома тежак. Живели су са још две породице у истој кући да би на тај начин уштедели како би прикупили депозит, прво једној, па онда другој и на крају, трећој породици. На тај начин свака породица је дошла до властитог крова над главом.

Кларини родитељи увели су правило да деца у кући причају српски, а са оцем немачки. Енглески се није причао у кући. На тај начин су своје језике отргли од заборава.

- Па Ви се прави полиглота, говорите три језика, рекла сам.

-Ах, сад то мени више ништа не значи. Што сам старија, све више сањам родни крај. Мора да ћу брзо на онај свет јер кажу људи, кад почнеш често да сањаш место где си рођен, да је крај близу.

Фото Пиксабеј

Знаш, све бих дала да још једном у животу, рукама заграбим ону рахлу земљу из моје баште. И да је омиришем. Тај мирис ме прати цео мој живот.”

Клара, заћута неколико тренутака. По погледу сам закључила да се загледала у прошлост. Онда сетно настави:

- Тежак је живот прве генерације миграната, друго је много лакше.  Али прва генерација! Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта. Сви су тужни на неки свој начин. Искуство ме је довело до закључка да људи одлазе у иностранство у бољи живот а живе духовно много горе. Или можда ја криво мислим.”

Тако сам готово два сата, уз кафу и медењаке, на једној тераси, у једној варошици где сам најмање очекивала, слушала животну причу предивне земљакиње Кларе.

Фото Пиксабеј

На растанку, уз обавезно „довиђења”, спаковала ми је медењаке.

- Узми, нека ти се нађе.

Док сам се удаљавала од Кларине куће, сунце бесе у свом зениту, под ногама ми је шуштало лишће, у мом срцу су надирале емоције. Кроз главу су ми кренули акорди песме „Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија.”

Зора Дарина

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари79
cdee9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milance Lepotance
Jesenjin: "Cesto sam odlazio i okretao se, i kazu...tada pozelis da se vratis. Vracao sam se, ali nista nije bilo isto, ni pejzaz, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam, ne treba se vracati. Ono sto je blo lepo neka zauvek ostane u snovima, vecno ce trajati." Ovo je istina
Милан Инжењер
"Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта." - Интересантно колико су људска искуства различита. У Канади сам скоро тридесет година и не само да се осећам срећним и задовољним, већ и већина наших људи које знам ми се таквим истим чине.
Калуђер
За све оне који одлазе за бољим животом а онда деценијама кукају за домовином постоји једноставно решење - вратите се, нисте тамо везани ланцима. Домовина ће вас оберучке дочекати, нераспродата земља, поштени и искрени људи, чист ваздух, чисте реке и језера, многе могућности да радите поштено и да зарадите, добра здравствена заштита, пензије достојне човека рођеног на тлу Европе, будућност сигурна за ваше потомке...шта тражите тамо по том трулом западу, није нам јасно?
PitamSePitam
Sarkazam na nivou, svaka čast.
Polj
Tema i nacin mišljenja iz 20. veka.
Crni Makarije
Krivo mislis Zoro. Vasa posleratna generacija je propatila mnogo - sa i bez migracije. Znanje jezika i manjak obrazovanja vas je terao po svetu zarad bilo kakvog "boljeg" zivota. Radili ste svakakve poslove i bili svedoci svetu koji vise ne postoji - a i dobro je da ne postoji. Migracije 90ih su bile drugacije i nosile svoje izazove i probleme ali ljudi nisu imali ista migrantska iskustva kao vi. Na kraju - da li mislite da oni koji nisu nikada napustili svoju zemlju znaju sta je to sreca?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља