Разговор са Светим оцем папом Фрањом („Политика”, 1. 11. 2020) развеселио нас је, веома обогатио, али и изненадио. Није нас толико изненадила сама чињеница да је у дневном листу „Политика” први пут уопште био објављен интервју с римским бискупом колико нас је изненадио по својој изванредној, рекли бисмо, антрополошкој тежини. Ако би икада требало, онда свакако овај пут морамо да додамо и одредницу интегралности: дакле, по својој интегралној антропологији. У овом нашем времену толиких редукционизама овај интервју је право освежење, али и еталон поштеног приступања животним питањима. У том тексту можемо дословно да опипамо како су оно видљиво и невидљиво, материјално и духовно, земаљско и небеско, човек и Бог ‒ само једна велика целина у свом свеколиком диверзитету, али и у савршеној комплементарности. Ауторима питања треба само честитати што су се коначно ослободили толиких – поготово историјских – партикуларизама и тако нам дали храну универзалности. А у тој храни свакако имамо довољно надахнућа и мерила и за све партикуларности.
Оно што у уводном тексту ових мојих утисака треба нужно нагласити као fortissimo јесте папина блискост нама, нашој стварности, нашој земљи, али и нашој широј регији. То је наглашено тако ненаметљиво да ће већини и промаћи. Он, папа, не долази к нама и међу нас својом спољном појавом или с неким популистичким речима, него као неко ко се дубоко идентификовао с Јеванђељем, хришћанством, љубављу Исуса Христа, његовим богочовештвом.
Благодат Исуса Христа по њему се претаче у комуникацију с нама с невероватном аутентичношћу, милином, ширином, дубином и несвакидашњом интуитивношћу. Ово тврдим само зато што је и мене самог – иако папу редовно пратим – необично изненадио. У нашу историју – тако сам убеђен – по њему је ушао некакав преображавајући дух, дух историјског и друштвеног живота.
Иако је свака његова реченица тако инспиративна да би захтевала читаве коментаре, ипак ћу се из чисте захвалности, али само летимично, зауставити на неколико његових елементарних носећих стубова за неке другачије визије живота. Иначе бисмо слободно могли да запишемо да у том разговору проналазимо квазиприручник за аутентично преображавање друштвеног живота у читавој његовој данашњој комплексној стварности.
1. Сви ми људи, без разлике, браћа смо и сестре. Исти творац, неописива тајна љубави, позвао нас је у живот. И то је елементарни лек за све пандемије. Многи мисле да је тај рецепт већ остварен; да је стварни плод Француске револуције. Али од тога смо још веома далеко...
Али ако бих сад хтео да зађем у све појединости последица које за собом повлачи тај принцип, одмах би се покренули мањи или већи земљотреси у нашим зацементираним ставовима. Пре свега, сви знамо – како кажу Италијани – да је између „речи и чина прави океан”. То потврђује свакидашњи живот. Иначе се међу нама не би ломила копља јесмо ли на Истоку или на Западу. И коме припадамо (као да не би било довољно да припадамо себи и творцу!). И какав је процес наше интеграције у Европу и процес интеграције Европе с Балканом. Одакле толико потешкоћа у процесу демократије, јавног дијалога, обликовања визије будућности!
Нашој дугој и комплексној историји боравка на мосту Истока и Запада потребна су даља промишљања, а уз то проналажење правих мерила за односе између цивилног друштва и религије; између држава и цркава и верских заједница. И питамо се како то да се међу нама никако није породило Међурелигијско веће.
2. Изванредно је папино размишљање, бар за мене, о „нормалности”. Пандемија нам својом агресивношћу једноставно намеће питање хоћемо ли, дакле, моћи да се вратимо у „нормалу”. Али о каквој „нормалности” је реч? Прошлој? Повратак у прошлост није логичан! Али шта чинимо да бисмо у овим условима и у оваквим приликама изградили „нову нормалност”? Постоје ли антитела само у медицини или, можда, и у изграђивању друштвеног живота?
3. Даље, можемо ли изградити ново друштво ако у дијалогу не учествујемо сви? Парцијалност и селективност онемогућавају интегралност развоја и рађање новог друштва. Католицитет или сабраност, што је конститутивна димензија хришћанства, једноставно не може да се оствари преко „јереси”, тј. делимичног укључивања целокупне стварности. Наиме, без те интегралности, без саборности, без католицитета – ми никад не можемо да захватимо све оне нејаке, болесне, крхке, рањене, маргинализоване, одбачене, прогоњене, као и мањине у нашем друштву. Папа тврди, с истинском провокативношћу, да ћемо маске носити све док све људе не укључимо међу своју браћу и сестре – то јест, док једни с другима не успоставимо аутентичне братске односе. Такви односи пак, тврди он, отварају у друштву потпуно нове изгледе и само у таквим приликама догађају се чудеса „умножавања хлебова”.
4. Маске ће са нас, дакле, скинути само потпуна транспарентност живота међу нама. Свако скривање, девијантност, селективност ‒ ствара нове маргине и периферије, нове избеглице, нова насиља, нова потчињавања и, дакле, нове агресивности и фрустрације. Млади ће у том случају и даље морати да беже да би негде другде тражили за себе привремени дом. Ако пак млади нису протагонисти у властитој земљи, како ће се онда лично развијати и како ће већ данас изграђивати наш сутрашњи дан? У таквој ситуацији сви се окупљамо само у „виртуелном” свету и тако нужно постајемо робови „првим преварантима”, како је рекао папа.
5. Плод свега тога је, каже даље папа Фрања, велика фрагментираност у друштву, затим недостатак свести заједништва. Дакле, не постоји онај субјекат „ми”, па не можемо ни да растемо из сопствених корена. Уништили смо своју историју, па тако немамо ни систем критеријума за своју будућност. Задивљујућа је папина реченица: „Корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове.”
6. „Архитектура мира и занат мира” (3. питање/одговор): реч је о папиној рефлексији која захтева посебну пажњу. Иако папа на овоме месту одговара у великој мери начелно, даје, заправо, и врло конкретне одговоре на толика наша врућа питања. „Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења.”
„Пут ка периферији може да нам подари хоризонт пуноће.” Само кад пронађемо оне на периферији, ми откривамо и стичемо типично и најелементарније хришћанско искуство: да сви ми постојимо само зато што смо од Господа „пронађени”, по њему спасени, по њему постављени у „утробу мајке Цркве”; као што смо могли и да се родимо тек онда кад нас је „мајчина утроба” оспособила за рођење, за живот.
Београдски надбискуп
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
