Пред верницима је први пут засијао у пуном сјају на празник Свете Петке, па иако се у Храму Светог Саве на Врачару и око њега још увек изводе радови, мозаик престоничке светиње је готов, а у његову лепоту могли су се недавно уверити сви они који су посетили храм. Радовима на унутрашњем уређењу руководио је руски академски сликар и иконописац Николај Мухин, којег сматрају највећим живим руским религиозним уметником. Његово решење унутрашњег уређења храма победило је на Сверуском конкурсу 2014. Шест година касније његове скице су постале стварност београдске светиње.
– Прве утиске о мозаику чуо сам од председника Србије Александра Вучића и патријарха Иринеја 22. октобра, на дан уклањања скеле. „Немам речи”, рекао је одушевљено патријарх српски, а његове речи поновио је и председник. Нешто касније, ваш председник је рекао да је Храм Светог Саве најлепши храм, да је својом лепотом надмашио велику Свету Софију Цариградску. Наравно да ме је ова реакција наручилаца на мој рад охрабрила. Оно што сам чуо од својих колега и српских стручњака који раде у храму било је приближно у истом тону. Захваљивали су нам што смо то завршили за тако кратко време – каже у интервјуу за „Политику” Николај Мухин.
Мухина сматрају највећим живим руским религиозним уметником (Фотографије лична архива)
У разговору за „Политику” пре четири године говорили сте да ће ово бити преображење храма, а не само декорисање. Храм се јесте преобразио на најлепши начин, а да ли сте и ви, неким делом, доживели преображење као уметник радећи на овом јединственом мозаику?
Да ли сам се променио као уметник, о томе увек одлучује јавност, у овом случају верници који су дошли у храм. Њихова реакција је главна ствар за коју уметник ради. Уметнички ентеријер Цркве Светог Саве (мозаици, иконостаси, подови, полијелеји, часне трпезе итд.) јединствени је пројекат какав никада до сада није виђен у историји црквене уметности. Истовремено су решени сви задаци на унутрашњем уређењу храма. Чак је и Света Софија Цариградска формирана више од једног века. Све ово – успостављање односа између камена, метала, мозаика – наравно, захтевало је максимално концентрисање знања и напора. Никада раније нисам (нити је ико пре мене) решавао задатке тако великих размера. Схватајући то, захтевао сам од својих уметника максималну посвећеност и свест о томе где се мозаик поставља. Скоро 15.000 квадратних метара скица које сам нацртао и картони у боји у пуној величини – наравно да су ме променили... Нисам веровао да могу све то стићи да урадим. Али неким чудом све је нацртано и сада знам како људи реагују на мој труд. Ово је несумњиво главна ствар уметника. Људи су добро прихватили храм.
Који су били највећи изазови приликом рада на мозаику?
Необично је што никаквих великих проблема није било. Сада постоји један – ковид 19 – који је успорио завршетак једног дела радова, али ако Бог да, оно што сада нисмо стигли да урадимо, завршићемо почетком наредне године. Морамо бити свесни чињенице да ни српски ни руски стручњаци, упркос свим потешкоћама, нису обустављали посао који им је поверен. Овај добро координисани рад омогућио нам је да постигнемо тако добар резултат. Сада са сигурношћу можемо рећи да је Храм Светог Саве украшен и да је доживео преображај залагањем српских и руских мајстора.
Можете ли нам описати како је изгледао рад у вашем атељеу у Москви, а како на скелама у Храму Светог Саве у Београду?
На ово питање практично се може одговорити једном речју – напрегнуто. Подсетио бих да је око 300 уметника састављало мозаике у Москви, а још 260 људи било је ангажовано да би тих 300 уметника на време добило стакло у боји и друге материјале за израду мозаика. Процењује се да је у Храму Светог Саве постављено око 300 тона мозаика. У храму је залепљено око 50 милиона комада каменчића у боји – коцкица, како их ви називате. Ова једноставна статистика говори сама за себе. С моје стране требало је да на време нацртам теме и да их пренесем на обојене картоне у природној величини. На пример, лик Спаситеља у олтару велик је четири метра, а распон његових руку 17 метара и 35 центиметара. Све то је требало на време исцртати и предати уметницима извођачима мозаика. Такође је било важно пратити исправност палете боја мозаика и исправност цртежа, понешто се морало кориговати. Желео бих да изразим захвалност колегама које су ме подносиле са свим примедбама које сам све време давао. Сада су сви поносни што су учествовали у тако великом пројекту. Немогуће је не поменути тим монтажера и уметника који су непосредно монтирали мозаик у храму. Њихов посао је био најодговорнији део пројекта.
Ко вам је био подршка током рада на мозаику?
Надам се Господ Бог... Ако ћемо конкретније, подршка два председника: Србије – Александра Вучића и Русије – Владимира Путина, и благослов двојице патријараха: руског – Његове светости патријарха Кирила и српског – Његове светости патријарха Иринеја и њихових служби, осећала се све време трајања радова на овом пројекту.
Сваки пројекат чине конкретни људи. Желим да подвучем важну улогу коју су у реализацији овог пројекта имали људи, без којих овај пројекат не би био могућ. Са стране српске цркве то је владика Стефан, који је стрпљиво и смирено решавао тешке проблеме координације руских и српских стручњака, његов благослов и наклоност, његова жеља да помогне увек су нам били и остали подршка. Од стране владе и руководства Србије, пројекат је надгледао господин Никола Селаковић, човек велике ерудиције, који је помогао нама Русима да научимо више о историји Србије и који је дао низ занимљивих идеја за иконографију храма. Благословом патријарха српског Иринеја са стране српске цркве, руководилац пројекта је господин Дејан (Павле) Накић, секретар патријарха. Енергија овог човека помогла је 2018. године да се наставе радови на унутрашњем уређењу храма, који су у то време били обустављени.
Не бих могао да реализујем тако велики пројекат да иза себе нисам осећао подршку председника Руске академије уметности Зураба Церетелија и свих служби РАУ. Такве радионице мозаика има само Руска академија уметности, где су створени сви потребни услови за рад уметника на мозаицима. Овај тежак задатак решила је жена, руководилац пројекта, академик РАУ Манана Попова, која је од обичних просторија направила тренутно најбоље радионице мозаика на свету.
Сваки храм је сценарио живописа. У Храму Светог Саве сценарио је саставила изванредна научница Руске академије уметности, доктор историје уметности Ирина Бусева Давидова.
Не могу да не истакнем подршку и разумевање амбасаде Русије у Београду, као ни амбасаде Србије у Москви, које су помогле у превозу мозаика из Москве за Београд: укупно 30 вагона мозаика и материјала потребних за његову монтажу. Захваљујући запосленима и руководству „Россотрудничества” и њиховом представнику у Београду, Руском дому, који су координисали сарадњу руских и српских стручњака.
Више пута је речено да ће храм бити симбол чврстих братских веза између Срба и Руса. Да ли вас је Храм Светог Саве још више приближио Србима?
Први пут сам у Београд дошао 1994. године. Био сам када су двојица патријараха, руски и српски, сада покојни патријарх Алексије Други и патријарх Павле, служили у Храму Светог Саве. Тада је служби присуствовало око 10.000 људи, било је и Руса и Срба. Био је то важан догађај у мојој биографији. Мој пријатељ, такође покојни Милун Раденковић, који је стајао поред мене у храму, рекао је у шали: „Ти ћеш радити мозаик за овај храм.” Насмешио сам се и на тренутак помислио како то никако није могуће. Касније, од 2001. године, имао сам прилику да украсим четири српска храма и сликам иконе за један од њих. Испоставља се да је мој пут до Храма Светог Саве дуг већ 26 година... За то време је број пријатеља, познаника и људи који ме поздрављају када дођем у Београд постао много већи од оног у Москви. За мене је свако путовање за Београд празник, заиста волим топло српско гостопримство и срдачне људе који радо разговарају са мном. О таквом односу може се само сањати. У овом случају, моји снови су апсолутно постали стварност.
