понедељак, 25.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 08.11.2020. у 18:00 Александар Чотрић

И гроб и роб, ни гроб ни роб

Када је реч о моралној дилеми, да ли је за Краљевину Југославију било боље да остане у Тројном пакту и да тако на њеном образу остане жиг срамоте, Вук Драшковић открива да је Југославија само на папиру приступила пакту и да су јој Немачка, Италија и Јапан гарантовали војну неутралност
Демонстрације 27. марта 1941. године

У свом новом роману „И гроб и роб” Вук Драшковић демистификује и осветљава из свих углова погубни српски мит о пучу 27. марта 1941. године као патриотском и јуначком подвигу. Овај догађај је и даље неупитан за хроничаре и историографе, јер, без обзира на све њихове разлике у разматрању и схватању узрока и последица, сагласни су да је преврат био позитиван чин који је спасао Југославију срамоте и сврстао је на страну антифашистичке и победничке коалиције у Другом светском рату.

Вук Драшковић, међутим, заступа сасвим супротно становиште, које сугерише и наслов његовог романа – да је удар који су извели високи официри Краљевске војске био чин који је донео обоје – и стотине хиљада гробова и милионе робова.

Када је реч о моралној дилеми, да ли је за тадашњу државу било боље да остане у Тројном пакту којем је приступила 25. марта 1941, и да тако на њеном образу остане жиг срамоте, Драшковић открива да је Краљевина Југославија само на папиру, а не у стварности приступила пакту и да су јој Немачка, Италија и Јапан гарантовали војну неутралност.

Аутор кроз радњу свог дела и дијалоге јунака сугерише да су последице непромишљеног догађаја 27. марта биле ужасне јер је отворио пут за напад Немачке и њених сателита на Југославију, брз слом Краљевске војске, окупацију и комадање државне територије, геноцид, концентрационe логорe, зверскa и ритуалнa убистава, посебно над Србима у НДХ, прогоне становништва и мржњу и неповерење који су били плодно тле за нове ратове пола века касније.

Драшковић, међутим, осим армијске врхушке која је радила за интересе Велике Британије, указује и на ништа мању кривицу и одговорност српске националне интелигенције, оличене у делатности Српског културног клуба и делова Српске православне цркве.

Остварење „И гроб и роб” значајно је и због тога што има много аналогија, сличности и паралела са данашњим временом. 

С обзиром на то да смо поново на својеврсној прекретници, пред нама је избор – да ли ћемо допустити да нас неодговорни и злонамерни, под кринком патриотизма, национализма, одбране Косова, православља и русофилства, гурну у нове ратне сукобе са Албанцима и осталим суседима, а то би поново значило и рат са Европском унијом и НАТО-ом – или ћемо поступати паметно и национално одговорно, тако што ћемо чувати мир и безбедност у Србији и региону, кренути брзо и одлучно ка чланству у ЕУ и НАТО, односно заједници најдемократскијих и најуређенијих земаља света, не остављајући замрзнути конфликт на Косову будућим генерацијама, те примењујући Вашингтонски споразум из септембра ове године. 

Ако се определимо за овај други, а заправо, први и једини логичан избор, Србија ће имати сигурну садашњост и перспективну будућност. Савезништво са Америком, без обзира на то ко је на председничкој функцији у Белој кући, гарантује Србији најбржи пут у Европску унију, или што би Драшковић рекао: „Пут Србије у Брисел води преко Вашингтона”. 

На нама је да, следећи поуке из прошлости, садржане и у роману „И гроб и роб”, не дозволимо да одметнуте структуре служби безбедности, поједини црквени кругови и такозване патриотске организације, за рачун других држава, изазову ратне сукобе на Косову, БиХ, Северној Македонији, Црној Гори… Нема никакве сумње да би у том случају Србија постала нова европска Сирија. О погубности таквог сценарија излишно је трошити речи, јер смо кроз слична искуства прошли много пута и још се нисмо од њих опоравили.

Да до оваквог следа догађаја не би дошло, изузетно је важно да се САД врате на Балкан, јер историја нас учи да у овом делу света нема мира без Pax Americana. Драшковићево дело указује на погубне последице америчког изолационизма после Првог светског рата, повлачења из Европе и одбијања Конгреса да ратификује одлуке из Версаја. Такав амерички став омогућио је настанак и бујање тоталитарних режима – комунистичког у Русији, фашистичког у Италији и нацистичког у Немачкој.

Вашингтонски споразум враћа наду да ће САД као лидер слободног света спречити утицај у нашем региону неких нових тоталитарних режима који би да уз своју робу извозе и сукобе.

Сада највише тога од нас зависи, да не бисмо још једном историју проживели као фарсу, или како у Вуковом роману један разочарани комуниста каже представници поражене грађанске класе: „Много боље би било да ничег није било. Ни ваше трагедије, ни наше победе.”

*Књижевник

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари31
bf069
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ksenija
Ubistvo kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, od strane ustaša, VMRO i komunista, u Marseju, 1934 i dvadesetsedmomartovski puć, 1941. godine, najtragičniji su događaji u istoriji, novovekovne Srbije!
Luis
Mnogi komentari su se uhvatili polemika s događajima od prije osamdeset godina. Potpuno pogrešno. Treba se zamisliti nad onim dijelom koji govori o sadašnjosti. Kako to da latentni sukob, nerješena pitanja, neizvjesnosti, nedostatak strategije, može biti dobar za građane Srbije? Zašto nema nekog tko može napravit taj iskorak u normalan, moderan život?
Vjekoslav
Vuk je rekao istinu. Sačuvali bi narod i državu, sistem i već bili u EU i NATO a to sve bez učešća u ratu.
Bob Petrovich
Da upotrebim reči Vuka Draškovića, "don't mix grandmothers with frogs". Ovo je pokušaj da se 80 godina zakasnela analiza upotrebi da se Srbija gurne u novu provaliju, po istom receptu. Ako Kosovo i Metohija nije naše, zašto traže da ga se odreknemo u ime mira, a ako jeste naše, da ga se odreknemo zato to što to kaže sin Vidaka Draškovića i sekretar Mike Špiljka?
Леон Давидович
Од деведесетих популарно је говорити против патриотизма и промовисати како се све може решити преговорима. НОП је потпуно заборављен (практично забрањен), а ако се говори о патриотима из 1. св, рата и на то ће ретко ко обратити пажњу. Резултат таквих идеолошких погледа јесте да од деведесетих Срби стално губе.(Издавачи штампају књиге онима који имају новац да плате ма колико имале штетан утицај , а ко нема новац може имати најбоље идеје узалуд. нико за такве никада неће ни чути .)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља