Пуна четири месеца након избора, најзад је познат састав нове владе. Иако су педантни аналитичари израчунали да су грађани од дана расписивања избора па до именовања нове владе морали да сачекају читав 121 дан (најдуже у последњих 20 година), за сам мандат актуелне владе унапред се знало да ће бити врло кратак. Наиме, њен рад орочен је до априла 2022. године – рок до којег је Александар Вучић, као председник СНС-а, најавио ванредне парламентарне изборе. Тада, законски, морају да се одрже и избори за председника државе, као и локални избори. Дакле, парадоксално, били смо сведоци тога да је формирање владе с најкраћим мандатом било праћено најдужим периодом неизвесности и одуговлачења – опробана тактика да се чланови СНС-а и њихови коалициони партнери на неки начин „дисциплинују”.
Највеће изненађење у погледу састава нове владе, барем што се тиче јавности, јесте одлазак лидера СПС-а Ивице Дачића из Владе Србије, у којој је био последњих 12 година. Доскорашњи министар спољних послова преименован је на функцију председника Народне скупштине Србије. С тим у вези, одмах су се јавиле дилеме – да ли је то награда коалиционом партнеру или казна; да ли је СПС задржао своје старе позиције или је деградиран? Следи ли побуна чланства социјалиста или су њихови апетити у новом изборном циклусу намирени?
Ступање на нову дужност Дачићу је први честитао руски амбасадор Александар Боцан-Харченко, у име министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова. Циљ Москве је да очува свој утицај на Балкану, пре свега користећи своје посебне односе са Србијом и Републиком Српском. „Главно питање је колико је председник Вучић спреман да и даље на делу, а не на речима, буде стратешки партнер Русије у региону”, пишу московски медији.
Сам Дачић, маниром искусног политичара, најпохвалније се изразио о својој новој функцији, изјавивши како је „место председника Скупштине највиша дужност у његовој каријери”, што је номинално, према слову Устава, тачно. Али у конкретним условима, где СНС има премоћну већину у парламенту, практично без опозиције, Дачићева улога биће углавном протоколарна.
У најновијем мешању политичких карата на Балкану свим учесницима је јасно да је Вашингтонски споразум много више од Трамповог адута у предизборној кампањи. Зато и састав нове владе Србије треба посматрати кроз ту „вашингтонску” оптику, као најаву нове геостратешке прекомпозиције у региону. Нема никакве сумње да Москва помно прати сваки потез српских власти у вези с тим споразумом, па јој стога свакако није промакло ни то да је Дачић у септембру био изостављен са списка гостију у Белој кући. Као што јој зацело није промакао ни изостанак Дачића на узвратном састанку у Београду, на броду „Јахтинг клуб Кеј”, на вечери организованој у част доласка делегације предвођене Ричардом Гренелом.
У новој влади, од некадашња четири министарства, социјалистима је припало Министарство просвете, науке и технолошког развоја (Ружић), као и министарство без портфеља (Новица Тончев). То је свакако доста мање од онога што су очекивали, али и СНС има противаргумент како је то у складу с резултатима недавних избора – што је само делимично тачно, пошто је СПС поновио резултат са претходних избора (пре четири године 10,95 одсто, ове 10,35). Истини за вољу, СНС је овог пута остварио доста бољи резултат (са 48 одсто на 60), али је и пре четири године, упркос надмоћној већини, решио да буде широке руке према СПС-у. Биће да је данашња „сеча” СПС-а резултат неке нове комбинаторике првог човека СНС-а.
У прилог томе говори чињеница да су социјалисти, осим спољних послова, изгубили и сектор енергетике, за који је Москва одувек била највише заинтересована. Биће занимљиво гледати „кохабитацију” нове министарке Зоране Михајловић и контроверзног Душана Бајатовића, директора „Србијагаса”, најважнијег предузећа у њеном сектору.
Недавну најаву отварања представништва Министарства одбране Русије у Београду стога ваља читати као покушај компензације за губитак утицаја Москве у секторима који су јој важни. Томе свакако треба додати и Војску Србије, будући да је и министар одбране промењен. Једино што за сада није јасно јесте где ће се поменуто представништво налазити: у амбасади Русије (како се иначе у свету те ствари раде) или ван амбасаде – што би био приличан преседан.
Аутор је есејиста и преводилац
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
