четвртак, 29.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 13.10.2020. у 13:56 Александар Апостоловски

Куста и Горан – два прашка друга

Важније од полемике: зашто Емир Кустурица није снимио „Панча Виљу”, а Горан Марковић наставак „Националне класе”

Никако да сретнем Емира Кустурицу како би ми коначно открио зашто није снимио филм о Панчу Виљи. Можда и боље по мене. Давно смо се закачили око Бруса Вилиса, кога је Куста ономад ритуално сахранио на Мећавнику, заједно с васколиким Холивудом, док сам ја нарицао за Вилисом, по мом суду, највећим америчким глумцем који би морао да игра у Емировом последњем филму. Звао би се „Умри српски!”. Не бих вам откривао радњу, пробаћу да сценарио увалим Емиру. Али, како нисам ја тај који је добио две „Златне палме” у Кану и „Златног лава” у Венецији, тек на први поглед, Емир је у праву. Како му је кренуло, ускоро ће држати опело Харисону Форду.

Али, како да не трпим озбиљне душевне боли због Панча Виље, кога се Куста тек тако одрекао? Сећам се како је Емир ноншалантно објашњавао да је главна улога већ одређена за Џонија Депа, његовог старог пајтоса, али Џони се заглавио у „Пиратима с Кариба”. Никако да сиђе с тог брода и престане да се глупира, Куста је, потом, за прву резерву изабрао, ни мање ни више, него оскаровца Бенисија дел Тора. Узалуд је Бенисио чекао Емира у мексичкој пустињи. Куста се није појавио. А како ће кад мора да спасава свет од глобалиста. И да губи своје драгоцено време дописујући се и размењујући увреде с Гораном Марковићем, још једним великим српским редитељем. По свом опусу, тик је до Кусте, само га нису хтеле награде.

Марковић је први напао Кустурицу, у отвореном писму, позивајући га да се, као члан жирија за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу, огради и од споменика и од вајара и од жирија. Како Емир изузетно не воли да му се држе јавне лекције, одговорио је у свом стилу прашком другу, подсећајући га, углавном, на филм „Србија године нулте”, који је Горан снимио у сарадњи с Бернар-Арнијем Левијем.

Мора да се сећате тог Француза, главнокомандујућег медијских филозофа којег је створила ЦИА, споља предизајнираног, изнутра шупљег, као кловна задуженог да патетичним текстовима, књигама и интелектуалним ангажманом створи алиби за амерички интервенционизам широм света. Левијеве речи циљале су баш тамо где се заустављао компјутерски нишан америчких ловаца. Почео је с Југославијом, завршио са Сиријом.

Апсурд је да је Горанов филм одличан. Само је извршни продуцент, реч је о Левију, изгубљен случај. Али и велики режисери имају право да бирају лоше друштво. Тек, када се помислило да је Кустина и Горанова преписка завршена, Марковић је, ничим неизазван, поново оплео по Кустурици. Београдска чаршија жедна крви, туђе наравно, једва чека на Емиров ритерн.

Драган Стојановић

Заправо, обојица губе време бавећи се класичном српском дисциплином – мерењем чији је већи, чиме нас све заједно лишавају онога у чему су највећи! То су њихови филмови. Редитељ који је снимао „Специјално васпитање”, „Вариолу веру”, „Националну класу”, „Сабирни центар” и „Већ виђено” није одолео уклетом магнетизму политике. Марковић годинама осећа потребу да, као ангажовани интелектуалац, преваспитава Србе нудећи им катарзу, грађанско друштво и томе слично.

Увек сам се питао зашто је Горан снимао велике филмове само у доба црвене диктатуре. Прашки ђак, као и Куста, имао је на располагању фондове, глумце и инфраструктуру, стварајући класична дела југословенске кинематографије. Али, савладала га је потреба да се прикључи мегафону и искаже своје мишљење о политичким и друштвеним преокретима, ратовима и катаклизмама, што га је одвлачило од режије. Као и Кусту, на супротној страни идеолошког фронта.

Ни један ни дуги не помишљају да су унајмљени статисти који треба да сакрију празнине политика и идеологија које подржавају својим величинама! И што су рупе веће, траже се веће величине! Нема странке или покрета која није кренула у лов на неку јавну личност. Као да прети несташица! У таквој рововској подељености, Горан се, рецимо, није сетио да сними „Националну класу 2”, како бисмо коначно открили да ли се Флојд после војске пропио или се, можда, учланио у неку странку, што му дође на исто. Наиме, ствара зависност. Да ли је Миле, у незаборавној улози Богдана Диклића, коначно научио да вози и заустави се неоштећен? Само је једно извесно: Воја Брајовић Папи је постао тајкун.

Један од мојих добрих пријатеља, глумчина и редитељ, неколико пута ми је говорио да мора да искаже свој став, а када сам га питао зашто га то толико мучи и због чега коначно не сними филм који ће добити „Златну палму” у Кану – а хоће, сценарио је бриљантан – он ми каже да има важнија посла, да је атмосфера у друштву исувише прегрејана и да ће се, ако ћути и ради свој посао, помислити да он добровољним аутизмом подржава власт. Или још горе по њега: неће га сматрати интелектуалцем! Хоће да својим друштвеним активизмом промени Србију и свет, па то ти је!

Полемика између два прашка друга је, кад боље размислим, савршена за филм. Не разумем зашто траће време вређајући се јавно. Филм, дакле, почиње овако: Један од највећих српских глумаца, играће га Славко Штимац, позива двојицу некадашњих пријатеља код којих је играо у њиховим дебитантским филмовима. Први је светски познат и овенчан наградама, лични је пријатељ Путина, Мухике и Марадоне. Други је грађански активиста који две деценије није снимио велики филм. Улазе у аутомобил без поздрава и одлазе да посете остарелог глумца на падинама Фрушке горе. Највећи од највећих, играће га, наравно, Александар Берчек, давно је продао душу Слободану Милошевићу. Изолован од света, прави резбарије од дрвета, а када иза поноћи попије, пуца ловачком пушком у ваздух. Изненада, у двориште које чувају велики пси улази Славко с режисерима који не проговарају ни реч. Стари глумац спушта пушку и позива их да уђу. Чита прве странице сценарија: „Србија коју су хтели да промене остала је иста, али су они постали другачији!”

Коментари32
b27b6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dzordz
ima mala razlika izmedju dva rezisera, goranovi su kontrarevolucijom dosli na vlast i ostali su zapamceni ni po cemu dobrom. kusta, uporno, brani gradjane srbije od malogradjanskog demokratskog `elitizma` pronemacke i pronato orijentacije. nisu isti, narod ih veoma razlicito dozivljava. zato se goran ljuti na narod. ipak, narod ostaje, a tzv elita se menja, kako eu vetar duva.
SLOBODAMN MIKAVICA
Definitivno, Apostolovski , vi ste izvrstan ima te vi takodje u vasim tekstovima kao sto je ovaj danas, neke mangupske slicnosti sa Emirom. to je mozda jedan od razloga da uzivam kad vas citam. HVALA VAM!
Marija K.
Tekst je odličan. Provokacije umerene, što se i očekuje od novinara poput Vas. No, uvek se zapitam, kada pročitam da se dva intelektualca svadjaju javno, zašto im to treba?! Logike ima, da čovek koji ima unutrašnje nezadovoljstvo, mora da "iskače" iz mase. To ga "leči", valjda. Rekla bih da je upravo to u pitanju, kad je prepucavanje Kusturice i Markovića u pitanju. Tražiti način da se istaknu, van svog primarnog zanimanja, glumeći internet pametnjakoviće, pomalo je otužno. Šteta, jašta!
Боривоје Банковић
"Први је светски познат и овенчан наградама, лични је пријатељ Путина, Мухике и Марадоне. Други је грађански активиста који две деценије није снимио велики филм." Први је одбио да буде амерички професор, јер је одабрао да буде Србин. Да није, сасвим сигурно би прошао много боље у финансијском смислу. Други је рођен као Србин а одабрао је да буде нешто друго. Колико му се то друго финансијски исплати не бих знао, али је очигледно да не живи лоше.
Dr alatnicarskih nauka
Postovani gospodine Apostolovski. Iskoristio bih Vas tekst da Vas zamolim da kada sretnete Kustu da mu kazete da postoji jedan covek ciji zivot,narocito od rodjenja o kome ne zna ni kada i kome se desilo, zasluzuje siguran sam film.Bolje Srbin, nego nekog od poznatih stranaca.Zivi u Crnoj Gori u Baru,bio profesor sporta i fizicke kulture u tamosnjoj tehnickoj skoli. Ime je Mica Petrovic( sam izabrao) a nadimak ODISEJ. Neznam mu adresu ni telefon,ali ga sigurno tamo lako naci.Sve za super film.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља