субота, 19.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Да ли смо потомству утабали бољу будућност

Прошли живот заробили смо испод хрпе незадовољства. Нови још нисмо ни почели. А више од две године како газимо међу свим тим кенгурима. Да би потомству утабали боља будућност, две каријере, инжењера саобраћаја и оперске певачице, константно у ниском лету, коначно су приземљене. Дилема која ми паралише мисли: јесмо ли судбини пљунули у лице?
(Фото Пиксабеј)

Живот нам, углавном, други усмеравају. Ниси ми то никада рекла. А ни ја те нисам питао. Чекао сам да сам схватим, тражећи упорно комадиће своје историје поред пута. И своје меморије. „Купусару” сећања која се ставља испод руке у тренутку када ти у чекаоници вечности прозову име. Јер, тамо куда се из те чекаонице полази ништа се осим сећања и не може понети.

Мудрост твога искуства тетка, моја је лековита мантра. Молитва за дисциплиновање мисли, протеза за дух када почне да ћопа и посрће.

„Шта год се тамо дешавало, гледајте само напред“.

И не знајући, највреднију ствар нисам понео у коферу. Остала је да чучи у сени леве стране мога мозга. И да устаје да протегне ноге када дан пређе у overweight зону. А то се, тетка, догађа често, чешће н'о што сам се надао.

(Фото Пиксабеј)

Није да се кајемо тетка …

Прошли живот заробили смо испод хрпе незадовољства. Нови још нисмо ни почели. А више од две године како газимо међу свим тим кенгурима.

За прошли живот девет месеци у стомаку мајке било је сасвим довољно. За овај нови, у желуцу судбине и сумњичаве аустралијске бирократије одвајају се године. Број три као доња граница оптимизма. У себи типујем на пет.

Мада, као инжењер можда нешто и вредим, као коцкар тек немам никаквих шанси! И то ме једино и плаши. Шта плаши, изува ме из ципела од страха! Та дилема која ми паралише мисли: јесмо ли судбини пљунули у лице?

(Фото Пиксабеј)

Ти знаш да то нисмо намерно урадили тетка.

Били смо заробљени, странци у рођеној земљи. Знам да знаш какав је то осећај. Никакав! Бити странац у туђој, зар то није далеко нормалније? Па макар постао поносним генералом компромиса са самим собом, да би се потомству утабала боља будућност. Цена – ситница: две каријере у константно ниском лету, инжењера саобраћај и оперске певачице, коначно су приземљене.

Знам да ће ти ово деловати тужно тетка, разочаравајуће чак. Исте смо крви, ти и ја, која носи запис да је наш посао оно што смо ми. Изван тога нас нема, осим у форми бескорисних хобија. Овде нас итекако има тетка, тачније, мора нас имати.

Ова авантура не подноси искључивост. Улог је велики и несмотрен, а на чеку којим се обезбеђује покриће својеручно смо исписали „спремни на све“. Једино што нисмо знали шта ће то „све” подразумевати. И какве ће ожиљке споља и изнутра оставити.

Ал' пази сад тетка, поноснији смо него што смо  у прошлом животу били.

Моћи нешто, овде значи преживети, а преживети, значи успети. Кажу да само хронично лењи и они ментално другачији не могу ништа или не желе ништа. За све остале шанса итекако постоји. Само што ми нисмо сви остали тетка. Онаквим смо какве су нас васпитали људи којима су поштење, образовање и верност струци светиње. Који су стамени у својим уверењима, вредностима и трасираном путу. И код којих флексибилност у избору никада није била озбиљна опција (уосталом као ни емиграција).

(Фото Пиксабеј)

Не разуми погрешно тетка, не критикујем их ја. Волим их до неба и страшно ми недостају. Једино они, неколико њих у најужој породичној орбити (ти се, наравно, подразумеваш) и то је све.

Ал' то не помаже овде тетка. Овде помажу воља и спремност. Да упрљаш руке, савијеш кичму и почастиш тело колекцијом хроничних болова који се тешко лече.

Тек у умору и болу ми смо у свом елементу. Јесте тетка, елемент је наш, али живот на тренутке као да није. Знаш већ тај ефекат, као да си екран по коме неко из таме слаже слајд по слајд туђе приче. А ти беспомоћна да било шта одузмеш или додаш. Збуњено трепћеш на промену слајда, озари те јарки колорит, најежи те загушљива визура.

Генетска заоставштина ствара нам проблеме, за камелеоне нисмо способни. А ништа не настаје само од себе, само на основу хтења.

Вештина је уредити властити живот овде тетка. Под условом да ти се столица не измакне. И да заборавиш да си сличну вештину неуспешно вежбао раније, на неком другом месту.

Па ипак, када сване дан, лакше нам се осмех искраде на лице. И оне тескобе нема када киша запне. А ветрове већ и не примећујемо.

Тако некако тетка …

Твој Н.

Ненад Томић

Коментари10
4997c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Problem je kad covek pomesa posao, pare i zivot. I ode iz Srbije zbog ZIVOTA. Da li vama smeta zivot u Srbiji? Nekiam da, nekima ne. Nekiam ne smeta zivot, ali nemaju pare. E onda idete po pare pa nazad u Srbiju. A ako vam smeta zivot, onda idete po zivot, sa tim da za njega trebaju i pare. Znaci morate da raskrstite ZASTO vi napustate Srbiju. Desava se d aodetet zbog para, ali nadjete i zivot.Sve su kombinacije u opticaju.Bitno ZASTO vi idete. Kad to znate, znate i sta cete u datim okolnostima.
Zoran
Utabali smo mu, ali u Americi, za Srbiju smo bili glupi, sa tim da dete moze gde hoce. Ako se snadje u Srbiji isto nemamo nista protiv. To dete mi je lakmus papir sta vas u Srbiji ceka. Ako ono ne ostane u Srbiji(tamo je trenutno), posto je izrazito prosrpski nastrojeno i antiamericki nastrojeno, vi ste posao zavrsili. Nestajete. Ako ostane, ima nade za vas.
Miroslav
Ni ovamo ni tamo a gde smo mi to? Kao da smo mogli birati, kad smo odlazili? Mi smo se njima ponudili, ko je pokazao interes za nas, mi smo mu se odazvali. Nekoliko dana smo bili srećni, ali samo nekoliko dana. Kako se približavao dan odlaska, bilo je sve teže. Neko od prijatelja navija za odlazak, neko od prijatelja ne, komentari se smenjuju. A mi kao u agoniji, uređujemo papirčine, kao da to radimo za nekog drugog. I kad je sve uređeno, suočite se sa odlaskom. I sada smo ni ovdje ni tamo?
Marina
Bila sam tamo godinama. Vec dugo sam ovamo. Dusa mi ovamo pripada. A dusa je vazna, zar ne?
Milan Simic
Ovde u Srbiji se ljudi cude kad se neko vrati iz inostranstva.Razlog je samo misle na vece plate negde u sveti a veze nemaju sta ljude ceka negde drugo kad odu da zive. Treba dolaziti u svoju zemlju cesto ili se vratiti ko ima od cega da zivi u Srbiji jer ce mnogi kad se vrate iz inostranstva, tek posto se penzionisu , da se uhvate za glavu i kazu sebi prodje mi zivot u izgnanstvu sa tudjim dusama.
Mirs
Ima nas raznih. Moji su koreni ispod mojih stopala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља