среда, 12.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 31.07.2020. у 20:00 Гордана Поповић
ИНТЕРВЈУ: МАРИ ДАРИЈЕСЕК, књижевница

Писци не пишу у вакууму

Здравствена статистика је узела маха, а ми претворени у инфантилна бића којима се саветује: пери руке, прекини са загрљајима, држи дистанцу, носи маске! Како да се разумем с неким ако му не видим осмех на уснама
(Фото: Yann Diener)

У својим романима „Наш живот у шумама” и „Свињизми” замислила сам свет потпуног надзора и узнемиравања како бих спречила да се такав свет деси. Али, авај, ово што сада имамо је тако слично, каже Мари Даријесек (1969), француска књижевница која је добро позната нашим читаоцима по романима „Свињизми”, „Беба”, „Полицијски извештај”. Пред њих су недавно стигле још две њене књиге: „Наш живот по шумама”, у издању „Академске књиге” у преводу Оље Петронић и „Бити овде, дивно је” у издању „Клија” у преводу Јелене Новаковић.

Хитно треба оставити нафту тамо где спава, у дубинама земље. Имам утисак да смо у лудилу да је извучемо пробудили змаја

Мари Даријесек је каријеру почела у просвети, а наставила је као психоаналитичарка и књижевница. Прославила се већ својим првим романом „Свињизми” (1996) који је продат у милион примерака у свету. Године 2001, у роману „Беба” супротставила се клишеима о мајци, а књига „Полицијски извештај” је њен одговор онима који су је оптужили за плагијат у роману „Том је мртав”. У делу „Наш живот по шумама” говори о будућности, а заправо се испоставља да смо већ на прагу тог света који чине јаз између супербогатих и сиромашних, трговина органима, тоталитаризам, надзор, екологија, клонови...

„Наш живот по шумама” је дистопијска прича о будућности, у којој нажалост толико тога препознајемо. Куда иде овај свет, нарочито сада са вирусом о коме тако мало знамо?

Не знам. Све ме подсећа на Кафкину незавршену причу „Јазбина” у којој једно измучено биће, не знамо ни шта је, улази у земљу и плашећи се невидљивог непријатеља, прави тунеле и лавиринте, спрема залихе хране и непрестано копа да би се боље заштитило. Прича је остала недовршена као да се Кафка – пророчки писац – није усудио да је заврши, као да је оно што је написао превелико за њега. Новела је заустављена на легендарној реченици: „Али ништа се није променило”, а чини се да овај зарез који чека, овај непознати низ, садржи нашу будућност. Моја деца желе да верују да ће се све променити, али похлепа и нагон за смрћу су врло чврсте константе човечанства...

Али ви, стиче се утисак, верујете у моћ књижевности?

Дубоко верујем да књижевност може да истражи савремено доба и каже истину у свету преплављеном лажним вестима, гласинама и неком врстом мржње према науци која иде са мржњом према елитама. Она није извештај, али ипак је начин сагледавања стварности који нам може помоћи да на мирнији начин размишљамо о ономе што нам се догађа. Књижевност нам оставља простор да размислимо док нас истински документ понекад запањи. Можемо се, на пример, идентификовати са мојим ликом из „Нашег живота у шумама”, док је понекад проблематично идентификовати се са директним сведоцима стварних догађаја. Можете ли се усудити да се ставите на место мајке мигранткиње која је изгубила децу, или на место сина који није могао да испрати свог оца, који је умро од ковида 19 сам у пензионерском дому? Не обавезују ли нас жртве да будемо огорчени и да се изјаснимо? Читање романа, међутим, оставља нам простор душевне смирености и драгоцено време нијанси и размишљања. Омогућава нам да се идентификујемо јер то није „стварно”, а интелигенцији допушта да прати емоцијe.

Други роман „Бити овде, дивно је” је, напротив, прича о прошлости, о Паули Модерсон Бекер, немачкој сликарки с краја 19. века, која је хтела да се бави уметношћу, дружила се с Рилкеом и инсистирала на својој независности. Убеђена сам да вам је Паула веома блиска као личност?

Да, она ми је попут сестре из давних времена, када жене нису имале финансијску независност да буду креативне и када их нико није схватао озбиљно. Умрла је после порођаја у 31. години 1907, од „старомодне смрти”, како каже Рилке, која је у ствари још уобичајена. Имам срећу да сам жена која у потпуности живи од своје уметности, која је родила троје деце у одличном стању, упркос инвалидитету који је у вези са медицинским скандалом. Али још ме не схватају озбиљно као мушкарце... Ипак, свет је много бољи за жене 2020. године него 1907, па чак и 1957. или 1977. Када моје кћери ходају улицама Париза, мало мање су изложене узнемиравању него ја кад сам била њихових година, имају више слободе у јавном простору и бар знају да могу да се пожале и да ће их неко саслушати.

Када су вас пролетос питали како подносите изолацију, рекли сте да већ имате то искуство, јер сте током три трудноће укупно годину и по дана морали да будете у кревету. Ипак, колико је ова изолација била друкчија, јесте ли могли да пишете?

Писала сам, али мање него пре. Веровало се да је то прилика за писање, идеално да се испуни та велика празнина. Али писци не пишу у вакууму. Они краду време у свету који се прелива. Потребан је живот да би се писало. У романима старих времена задивљује нас невиност ликова, њихова изузетна слобода кретања. А кад један од њих умре, други му масовно одају почаст. Онда су, нажалост, уследиле параноичне приче о заточеништву, под строгим надзором читавог система, углавном филмске и телевизијске – „Труманов шоу”, „Затвореник”... Стварност нам је подједнако параноична. Здравствена статистика је узела маха а ми претворени у инфантилна бића којима се саветује: пери руке, прекини са загрљајима, држи дистанцу и, авај, носи маске! Волим да видим лица других људи, то је инспиративно! Како да се разумем с неким ако му не видим осмех на уснама!

Јесте ли задовољни реакцијом француске владе у овој ситуацији?

У прво време влада је лагала о маскама – није их било, што је био скандал, па су покушали да нас натерају да их сматрамо бескорисним. Али, у другом тренутку, учинила је оно што је било потребно: увела изолацију и што је још важније помогла незапосленима и болницама, додуше недовољно, поготово што су јавне болнице већ финансијски девастиране претходне деценије. Но новац је стављен тамо где треба, мерама које су биле могуће, што ће рећи да наједном више не треба бринути за колосални дуг, о коме се навелико причало. Нов и збуњујући дискурс! Али довољно је прочитати Балзака, из средине 19. века, па схватити да су берза и финансије, а то је шта друго него једна велика коцкарница, чисти непосредни импулс. Колико толико трошити новац да би грађани могли да плате своје здравље, станарину и храну, то је минимална сигурност коју држава достојна имена мора осигурати својим становницима, остављајући им максималну слободу.

Године 2017. подржали сте Макрона против Марин ле Пен. После три године и жутих прслука, какав је сада ваш став?

Гласала сам за Макрона да не бих гласала за Ле Пенову. Увек сам се борила против Ле Пенових, и оца и кћерке. Већ сам гласала за Ширака против Ле Пена 2002. године и већ ми је тада била мука. Била сам дуго социјалиста, подржавала сам Жоспена и затим Сеголен Роајал – није успело! – али и даље сам забринута за судбину и људи, и животињских врста. Забринутост за људе, укључујући и велику забринутост због економског преживљавања, коју с правом постављају жути прслуци, не може проћи без бриге за планету на којој живимо, за ваздух који дишемо, воду коју пијемо... Хитно треба оставити нафту тамо где спава, у дубинама земље. Имам утисак да смо у лудилу да је извучемо пробудили змаја.

Коментари1
5bf00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Najve teret za pica je kada pise na jeziku koji nije njegov maternji mjezik.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља