среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 23.05.2020. у 13:39 Коста Ђ. Кнежевић
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Војводски поп-Јова

Јован М. Бошковић

За лозничког проту Јована М. Бошковића (1855‒1939) данас верујемо  ретко ко зна. Родио се у насељу Оријој Луци, у Данилов-градској општини. Богословско-учитељску школу завршио је на Цетињу. Иако је желео да буде духовник, када је отаџбина била у опасности учествовао је у Црногорско-турском рату 1876/78 и истакао се храброшћу. Када се рат завршио, млади Бошковић примио је, поред разних одличја, и посребрену сабљу димискију од кнеза Николе Првог Петровића. Иако је за изразиту храброст добио и орден од руског цара, димискија му је била најдража.

Пошто се поп Јован није слагао са кнезом Николом, 1891. напушта постојбину и са породицом одлази у Србију. У Лозници је добио нов свештенички посао. Због бриге око верника и то без обзира на њихово материјално стање, брзо је постао омиљени прота, а на литургијама лозничка црква била би пуна.

Када је Краљевина Србија објавила рат Османлијама, 5. 10. 1912, и у Лозници се сјатила силесија народа који је изашао на улице, тргове, дајући подршку отаџбини. Тог дана прота Јова је срео и окружног судију Чеду Бошковића и народног посланика Радомира Рају Филиповића. Раја је био и председник Народне одбране (тј. четничке организације) за Лознички округ. Њих двојица су почели да убеђују проту да буде војвода ради врбовања нових чланова. Прота се нећкао јер је каже био у зрелим годинама и да више не зна савремена војна правила. Но, сутрадан на ванредном заседању Народне одбране поп Јова беше једногласно изабран за војводу чете „Војвода Анте Богићевић”. Пре но што се отишло на бојиште, војвода поп-Јова, како су га тада звали, у чети је имао више од 50 добровољаца.

Требавши да крену до Куманова, зауставио их је ђенерал Божа Јанковић јер тамошњи терен много боље познају четничке јединице одатле него ли подрињске новајлије. Прота Јова остави чету на обуци и оде до Врховне команде у Скопљу, те затражи да га распореде као војног свештеника. Жеља му би услишена и потпуковник Милан Недић (каснији ђенерал) га распореди у Кичево у Моравску дивизију при болници. Ту му срце беше пуно, јер је дочекао ослобођење Битоља, Ресна, Охрида... После примирја и завршетка рата с Турцима, вратио се у Лозницу.

Војвода поп-Јова се одазвао да брани отаџбину 1914, опет као војни свештеник. Био је у Лозничком одреду код Кличевца, који је требало да брани варош. Прва пушкарања започели су, 19. јула, Срби код Шабачке аде и то без губитака, али Аустро-Угари истог дана распоредише топове тако да је њихова артиљерија тукла без застоја.

У извидницу кренуо је и прота Јован јер је терен знао веома добро. Док су спасавали рањенике код Курјачице непријатељ припуца из кукурузишта. Прота се склони у врбак и узврати паљбу, али га тане погоди код палца и онеспособи, а друго га тане погоди у стару димискију, која му је спасла живот. Враћајући се у јединицу, видевши да је рањен, мајор М. Јелисијевића га упита како то да је и он, прота, рањен, а поп-Јова ће на то:

− И ја сам прво Србин, па ми је онда ред као Србину да браним своје Отачаство и огњиште!.. Иако су му неки говорили да се повуче због ране и година, њему није падало на памет да то учини.

Када је Београд, децембра 1914, ослобођен, прота се привремено сместио заједно са ратним другом војним лекаром Давидом Албалом у опљачканој кући Илије Гарашанина. Обојица су приметила да скоро ничег није било; дућани углавном затворени тако да су сапун једва нашли, а у хотелу „Балкан” где су скромно обедовали, није имало хлеба... О Никољу-дне протина јединица напушта престоницу и одлази на зимовање у Стублине.

Привидно затишје потраја до 3. 10. 1915, када су наше трупе морале да се повлаче ка југу. Здружене непријатељске јединице су све време нападале. Већу количину хране набавише у Љешу, где се поп Јова осећао као у својој кући, јер, како је он говорио, дошао је после 500 година на огњиште предака, дукађинских кнезова. Из Драча, јануара 1916, крену лађом „Регина” прво до Валоне по остале избеглице и онда до Крфа. После опоравка, 6. маја, крећу лађом „Плато” и три дана доцније пристали су у Солун. Све до пензионисања, 12. децембра 1918, био је распоређиван по разним јединицама и болницама које су биле при бојишту... И на Нову 1919. годину врати се возом у Лозницу, али одмах падне у постељу, јер је оболео од шпанске грознице из које се једва извукао.

Прота Јован почива на Новом гробљу...

Коментари8
f278d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Киза
Управо о оваквим људима сам често водио полемику са ново православшчујућим "верницима". Патријарх Арсеније, Прота М. Ненадовић, војвода поп-Ђујић, поп Влада Зечевић... само су неки од великана који су делили судбину (углавном злу) са својим народом! Нису им били битни живот, владичански двори и сличне благодети овоземаљског живљења. Волео бих данас да видим српског патријарха нпр. на челу литије у ЦГ! Неће да бива, није "политички коректно". Народ јесте Црква, али цркве без народа нема!
B. Kezun
Čudi me Zoranov komentar, koji u svojoj braći Srbima, koji žive po čitavom svijetu – i na tzv. Zapadu - i koji su tamo uspjeli - vidi lakaje. Zoranu i njemu sličnim želim samo reći; Da se više družimo i pomažemo možda bismo mogli osvojiti Zapad, a ne da se trudimo da budemo sve manji i manji orah na svjetskoj sceni!. (2. dio)
Zoran
Da se vise druzimo i postujemo i nevaramo jedni druge da moglo bi puno vise.vidi brate u francuskoj ima preko 100000 srba u Parisu. Bar 10000 radi gradjevinu. Da smo slozni mogli bi smo otvoriti veliki gradjevinsku organizaciju firmu i svako od nas dobija cène kod svih iste i nema varanja. uzeti jevrejski model.Puno nase brace pre da posao turcinu poljaku bugaru rumunu ...ustvari tema je siroka a ja nisam neko puno voli da pise
Зоран Грујић
2014. године, поводом обележавања 100 година од Церске битке, у организацији Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године из Лознице, снимљен је Играно-документарни филм "Бог јуначку душу да им прости!", рађен на основу ратног дневника "Ратне цртице" Јована М. Бошковића. Поред Лознице, филм је имао и своју београдску премијеру у Дому Војске Србије, као и црногорску у Даниловграду. Филм је приказан у више градова Србије као историјски час.
Зоран Грујић
У оквиру обележавања 100 година од Церске битке (2014.), Друштво за неговање традиције ослободилачки ратова Србије до 1918. године из Лознице је снимило Играно-документарни филм "Бог јуначку душу да им прости", рађен на основу ратног дневника "Ратне цртице", Јована М. Бошковића (1932.). Поред Лознице, филм је имао и београдску премијеру у Дому Војске Србије (16.04.2015.) као и црногорску у Даниловграду (28.05.2016.). Филм је приказан и у више градова Србије, као историјски час.
Zoran
Ima medju srbima i dalje bogu hvala postenih hrabrih cestitih. Problem je gore n'a vrhu.srbi uvek gube rat n'a stolu nikad n'a boju. Niko nije sacuvao nase heroje od ustaskih i hagskih zatvora ... Ali i dalje mislim da smo vrlo tvrd orah. Mislim da su zapad'jaci poceli da shvataju ako hoce da nas uniste treba da nas puste kod njih da radimo i izgubilo indetitet a oni dobijaju radnu snagu normalan narod i nakraju nasu otacbinu sto je njihov cilj odavno

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља