среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.05.2020. у 21:45 Јово Симишић
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

Одлазак стјуардесе

Крајем марта у Њујорку је у 85. години преминула Јагода Слијепчевић, препознатљиво лице и легенда „Јата”
Јагода Слијепчевић (Фотографије из албума Ј. Слијепчевић)

Стјуардеса Јагода Слијепчевић увек је била, па и у позним годинама остала – изузетна. Отворена, ведра, насмејана, окретна, увек спремна да чује и помогне другима. Била је ентузијаста и велика Југословенка. Док је летела, била је заштитно лице „Јата” и професије којој се безрезервно посветила. Крајем марта у Њујорку преминула је у 85. години.

Рођена је 31. 12. 1935. у Хрватској Дубици, као једанаесто дете у железничкој породици. На самом почетку Другог светског рата родитеље и три брата су стрељале усташе, а шестогодишња Јагода је одведена у јасеновачки логор. Преживела је захваљујући Дијани Будисављевић, која је из усташких логора смрти спасила више од 15.000 српске деце с Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села.

Крај рата дочекала је без икога из најуже породице. Пошла је у школу и завршила малу матуру, након чега се пријавила на конкурс министарства саобраћаја за стенодактилографкиње. Касније је признала: уз пријаву је доставила преправљену крштеницу. Да је поднела праву крштеницу, с обзиром на то да је била малолетна, не би била примљена. Пошто је била висока – прошла је с три додате године.

Први лет – незаборавно искуство

И тако је 1951, са само 15 година, почела да ради у „Јату”, најпре као дактилографкиња, а затим као административни радник. Са 20 година, од 1956. почела је да лети као стјуардеса. У међувремену је завршила велику матуру и уписала се на београдски Правни факултет, а касније пошла и на студије енглеског језика.

Јагодин избор био је да буде стјуардеса. Први лет, авионом ДЦ-3, на релацији Београд–Титоград, за њу је био као први наступ пред публиком. Изашла је пред путнике и представила се: „Ја сам стјуардеса Јагода Слијепчевић, мој капетан се зове Ђокић, од Београда до Титограда ћемо летети сат и 30 минута. Летећемо на висини од 3.000 метара.”

Недељу дана пре овог лета „Јат” је престао да дели ракију путницима, али је Јагода од куће понела један литар да се не обрука, тако да су путници осим бомбона у току лета добили и изврсну домаћу шљивовицу.

Током тридесет година, колико је радила као стјуардеса, стекла је дозволе за све типове авиона у „Јатовој” флоти, била инструктор, шеф службе, а потом и шеф Одељења СТВ/СТД (стјуардеса и стјуарда) за највећи „Јатов” авион ДЦ-10. Била је једна од малобројних стјуардеса које су летеле не свим типовима авиона у „Јатовој” флоти – од првих, клипних ДЦ-3 до широкотрупних „десетки”. На небу је провела више од 16.000 часова.

Прокрстарила је светским небом, била на свим континентима, путовала је и авионима других компанија и тако стечено искуство, као инструктор, преносила је на млађе колеге. Говорила је: „Све што сам доживела лепо, доживела сам у ’Јату’. То је мој дом. Занимање стјуардесе није само бити добра домаћица, нити је то једноставан посао како се обично мисли, већ сложен и тежак који у себи обједињује неколико занимања. Стјуардеса мора да буде медицинска сестра, бабица, психолог, врло често дипломата, увек је представник своје компаније, а тиме и земље.”

Увек је била насмејана, како је говорила: од јутра до сутра. Настојала је да осмех буде „заштитни знак” и њене професије. Стално је истицала значај професионалног односа и одговорности у послу, али и „психологију осмеха” битну за квалитет услуга у нашим авионима.

Америчко искуство

Након тачно 30 година летења, Јагода је одлучила да се „приземљи” и 1986. је распоређена „на земаљске послове” у представништву „Јата” у Њујорку, где је у почетку радила у агенцији, у приземљу „Рокфелер центра” на чувеној Петој авенији. Касније је била ангажована на аеродрому „Џон Ф. Кенеди”.

У то доба „Јат” је имао свакодневне летове између Београда и Њујорка, а поред тога летео је и за Чикаго, Лос Анђелес, Детроит и Кливленд и између Југославије и САД превозио око 200.000 путника годишње. Као и у авиону, и на новим пословима изванредно се сналазила и истицала сналажљивошћу и радним еланом.

Пензионисана је 1987. године, али је наставила да ради у представништву „Јата” као локалац. Након увођења санкција и потпуне обуставе међународног саобраћаја у пролеће 1992. сви локални радници „Јата” у Њујорку су добили отказ. Јагода је одлучила да остане у Америци.

Велики број некадашњих „Јатових” путника почео је да путује авионима других компанија, поред осталих и „Делта ерлајнза”, која је из Њујорка имала линију за Будимпешту. Због знања језика и менталитета путника, Јагода је добила посао у овој компанији и била од огромне помоћи свим путницима из Србије, али и свих бивших република, који су путовали преко највећег њујоршког аеродрома. „Јат” је својевремено на аеродрому „Џон Ф. Кенеди” у Њујорку имао службенике на свим важнијим пунктовима, који су били на услузи путницима, превасходно онима који нису добро говорили или уопште нису знали енглески језик – приликом комуникације с граничним властима и царином. Јагода им је несебично помагала приликом превођења, али и сналажења на компликованом аеродрому са шест терминала, односно 128 гејтова. Знала је да помогне и око превоза до града, а онима који би изгубили везу за даље проналазила је смештај.

Путници су је волели и били су јој захвални због помоћи коју им је пружала, али и колеге из „Делте” и осталих аеродромских служби. Готово да су сви знали и срдачно поздрављали увек насмејану Strawberry (јагода на енглеском језику). Годинама је била својеврстан хит у „Делти”: брза, причљива, предусретљива у контакту с путницима и отворена према њиховим проблемима. „Делта” је, у међувремену, у три наврата отпуштала „вишак радника”, при чему су најстарији били први на удару. Јагоду нико није дирао.

На аеродрому ЏФК радила је све до пре две године, до 83. године. Када се саберу све године колико је радила у „Јату” и „Делти”, збир је импозантан: 68 година рада. Повукла се након једне повреде зглоба ноге. Планирала је да се врати у Београд. Аутору ових редова обећала је да ће донети фотографије и успомене за причу о њој.

Нажалост, није стигла. Отишла је на неко друго небо, одакле ће још дуго да зрачи у срцима свих који су је познавали.

У Титовој посади

Готово шест година, од 1958. до 1964, Јагода Слијепчевић је, као једна од најбољих и најпоузданијих стјуардеса „Јата”, имала ту привилегију и част да буде део посаде у авионима којима је председник Јосип Броз путовао по земљи и свету. Најдуже, приликом двомесечне турнеје по Јужној Америци, 1963. године.

Пронађени рођак

Јагода је са шест година остала без најуже породице, веома рано је остала и без мужа – Синише, такође радника „Јата”, који је погинуо у саобраћајној несрећи 1972. Упркос томе, или управо због тога, безрезервно је била везана са широм породицом и цео свој живот је посветила њима. По завршетку Другог светског рата, најближи рођак, стриц Мирко, који је још пре Првог светског рата живео у САД, успео је да ступи у контакт с Јагодом, слао јој је пакете и размењивали су писма. Преписка је, међутим, прекинута 1952. године.

У августу 1958. Јагода је била стјуардеса на лету Београд–Загреб–Франкфурт. У Загребу је ушао један брачни пар, које је Јагода поздравила и куртоазно упитала куда иду. Када су је рекли да су из Сент Луиса, пожалила се: „Мој стриц Мирко Слијепчевић живи у Сент Луису, али не знам да ли је још жив.” На то је мушкарац упитао: „Да ли си ти Јагода? Мирко је наш добар пријатељ. Жив је и често га виђамо.”

Захваљујући овом сусрету Јагода је понову ступила у контакт са стрицем и већ следеће године посетила је Сент Луис. По сећању Михаила Мартиновића, Мирковог унука, био је то врло емотиван и незабораван сусрет. Будући да је и породица његовог оца такође изгубила контакт с рођацима у Београду и Црној Гори, Јагода их је пронашла и Мартиновићи су ускоро почели да долазе у Југославију. Уз Јагодину помоћ и асистенцију. Кажу да их је само 1984. године било двадесет петоро.

Коментари17
bb33c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kolega
A i mali kuriozitet. Davne 1984 god, u februaru padne silan sneg i odsece aerodrom od grada Beograda . Nema aviona nema putnika nema nikoga , ali Jagoda ostala u zgradi Letacke operative gde je radila. Tih par dana je jedina tu bila i posle se pricalo. Pa ko ce da cuva JAT nego Jagoda. Bila je predana poslu i veliki profesionalac....Steta sto nas je napustila......
Biljan
Jako tuzna prica. Pisem vam iz New Yorka - ovde samo mali postotak ultrabogatih moze priustiti penziju.Ostali rade dok ne umru. Tacno je da je vecina trgaovaca, stusrdesa starijih od 70 godina.
Beogradjanin - Schwabenländle
Јесте тужна прича. Само немоје заборавити да " велики постотак ултрабогатих " ретко прима мировину или пензију. Нису имали потребу да уплаћију у пензиско осигурање, куповали су акције, зато су и ултрабогати.
Beogradjanin - Schwabenländle
Честим летовима са Панамом и ТВА сам видео да имају најстарије стјуардесе, 70 тих и 80 тих година у Европи нисам видео сјуардесу старију од 35 година. Слично је било и у великм робним кућама, било је доста старијих продавачица и продавача, што је сигурно било за похвалу, неки су цео живот провели код једног послодавца. Овде код нас ни у једној парфимерији није било продавачице старије од 30 година.
Nebojša Joveljić
Nedo bog nikome da radi do 83, osobito u Americi ko Jagoda. Koliko li je samo lijepih stvari u životu ova jadnica propustila radeći neprekidno do duboke starosti. Da se nije razbolila dvije godine pred smrt, vjerovatno bi umrla na radnom mjestu. Čisto sumnjam da će joj iko, iole pametan, zaviditi na takvom životu. Kamo sreće da se u Srbiji vrati starosno dobar zar penzionisanje na 60 godina kao što je bilo zar vrijeme Tita, da mladji rade a stariji se odmaraju i uživaju u mirovini.
Mirko Martinović
Siguran sam da i ne slutite koliko je lepih stvari, ova neverovatna žena doživela, upravo radeći do svoje duboke starosti. Koliko je toga videla, koliko ljudi upoznala, i povezala. Nije ona "morala" da radi. Mogla je da provodi neke svoje spore penzionerske dane, kao i većina drugih. Ali ona jednostavno nije bila takva. Bila je neverovatna, puna energije, jedinstvena. Zbog svega toga mi je izuzetna čast, što sam je lično poznavao, i što sam jedan od mnogobrojnih potomaka "pronađenih rođaka".
dijaspora
Pa i Tito je radio do 88, zar ne?Nije zeleo da uziva u "mirovini"!
Прикажи још одговора
Bolero
Jako zanimljiva priča ... I pored svih svojih nedaća iz rane mladosti, Jagoda je stekla neki svoj jak i prepoznatljiv karakter, koji joj je bio prozor u svet. Sudeći po priči, sreća joj je u životu pružala malo ili ništa, ali je ona ipak uvek izgledala srećno. Preporučijem priču, kad stignete pročitajte je, možda nekog kišovitog dana, priču neće da pregazi vreme.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља