То вече 16. маја 1996. године на монтреалском аеродрому „Пјер Трудо” остаће ми урезано у памћење ,,во вјеки вјеков”. Слетели смо у земљу наде и то је био први корак ка нашој светлој будућности.
Постројили су нас као овце и преко оних сапутника или сапатника који су нешто боље муцали на француском, објашњавали нам који су следећи корак. Кораци од седам миља!
Нисам знао ни да бекнем француски, супруга је нешто и знала, ишла је на некакав курс у Београду. Било је то обавезно „загревање” за Канаду, док сам био запослен на пијаци на Бановом брду као снабдевач свих животних потрепштина за исцрпљене Брђане.
Чекао сам десетак месеци на визу за далеки и непознати пут, а у међувремену сам се распитивао около како да најбоље наступим на тлу моје нове државе.
Нове у сваком погледу, мада ми је статус тих деведесетих година у државном смислу био веома сумњив. Којој држави припадам, ко полаже право на мене, коме полажем рачуне, била су питања без неког јаснијег и смисленијег одговора.
Добри човек Крле, мој београдски газда, који ми је изнајмио подстанарску собицу за шверцерске потребе, одвео ме код неког свог рођака у Београду, који се управо вратио у отаџбину, одслуживши свој канадски дуг новом светском поретку.
Стеван, тако се звао мој први информатор канадских прилика и неприлика, подробно ми је објаснио да је Канада лепа и развијена земља, да се у њој може добро живети. Запамтио сам да ми је рекао да у Канади није потребна интелигенција виша од завршене основне школе. А ти, рекао је Стеван, видим да имаш и мало више.
Чим дођеш у Канаду, а моја одредница је била Шербрук смештен у граничном појасу Квебека и САД, чим стигнеш у тај градић, јави ми се телефоном и ја ћу те спојити са мојој кћерком. Она живи у Ванкуверу и она ће следити моје инструкције како да се што пре запослиш. Он има добре везе у једној столарији, где је био чак и пословођа и гарантовао ми је добар канадски почетак.
Мојој срећи није било краја. Хеј, човече, ниси ни кренуо ка Канади, а већ имаш сигуран посао. Бићеш столар.
Како ће моја мајка Милка бити поносна на свог сина столара. Додуше, она је увек говорила, док сам још био дете, да би желела да будем отправник возова. А ја се ,,отурио” у новинаре, или као што је често знала да каже: Богати, ко те на то наврати?” А столар, е то је већ нешто.
Распитивао сам се и даље како што боље стартовати у Канади. Звао сам мог пријатеља Ђурицу, познатог сликара, који је живео у онтаријском Хамилтону.
Рекао сам му за Стевана и план да одмах из Шербрука идем у Ванкувер, где ме чека столарски посао. Ђурица ми је смирено рекао следеће: „Ма какав Ванкувер, какав столарски посао? Када дођеш у Монтреал, одмах на аеродрому реци да желиш у Хамилтон. То је полумилионски индустријски град, посла каквог пожелиш, а и ја ћу те упознати са неким значајним људима из српске заједнице, па да се бавиш послом којим си се и досад бавио.”
Признајем, одмах сам избацио столара из главе.
На аеродрому у Монтреалу неки младић објашњава нам да ћемо сви, чим скупимо ствари које смо донели из отаџбине, аутобусом бити пребачени за Шербрук.
А онда у мени проради “сељак опште праксе”.
Кад сам од Лидије, која је била наш преводилац, чуо да нас из ,,ових стопа,, возе у Шербрук, гласно сам негодовао. Викао сам, наравно на српском: „ Ја хоћу у Хамилтон”.
По реакцији младића који нам је објашњавао куда идемо видео сам да сам прекардашио.
Питао је Лидију шта желим, можда је помислио да ми је мука, да хоћу да повраћам и ко зна шта све још, али када је добио одговор, мирно је саопштио: Канада је слободна земља и можете живети где год желите, али вечерас морате у Шербрук.
И тако је и било.
А ово вам у ситне сате, не пишем ни из Ванкувера ни из Шербрука, него из Кичинера.
Војо Мачар
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
