У кући имамо разних маказа којима, по потреби, сечемо папир, нокте, конце, украсне врпце, обичан канап, предугачке завесе, шишке… У томе не видимо ништа посебно. Моје прво сећање на маказе потиче из времена кад сам имала пет година, још пре него што су ми, заједно са лепком за папир, постале део обавезног школског прибора. Сате сам проводила са маказама из мајчиног прибора за везење гоблена у руци штрицкајући папириће и правећи којекакве потрепштине за своје лутке.
Нико од тога није правио нарочиту фаму, све док су вишкови бивали уредно покупљени и бачени. Знало се да маказе, као и остали оштри предмети, нису за сасвим малу децу, а у одређеном узрасту добила сам их једноставно на коришћење и спонтано употребила.
Требало је да прође скоро тридесет година, да се преселим у Швајцарску и научим локални језик и обичаје да бих спознала да је употреба маказа јако важан индикатор за развој детета. Оно што сам ја радила маказама, код нас се назива „правити од трица и кучина нове трице и кучине“, а овде се изузетно цени. Толико да заслужује и посебан глагол, који гласи „basteln”.
Како у Швајцарској најобичнији вртић кошта колико студирање са интернатом у некој другој земљи, то се деца од око три године уписују у одређену врсту за Швајцарску специфичних забавишта.
Досељеници се посебно мотивишу да уписују децу како би се она боље упознала са животом и обичајима народа швајцарског и спремила за обавезно предшколско образовање. Чим трогодишњаци са свих меридијана ступе у поменуту установу, започне кукњава и вапај васпитачица како деца не знају да секу маказама.
Пред крај забавишта, уочи поласку у предшколско, родитељи добијају праву германски прегледну брошуру са ставкама које се тичу вештина неопходних за прву етапу обавезног школовања. Одштампане су и кућице у оквиру којих се може обележити стање ствари и, ако вам је заиста стало, чак и израчунати ниво спремности потомка. Баратање маказама је на високом месту.
Крајем јуна деца која треба наредне школске године да пођу у предшколско имају прилику да упознају своју будућу васпитачицу. Окупљање, коме присуствују и деца и родитељи, пријатно је и лепо осмишљено а велико финале је тренутак када васпитачица родитељима дели папир са саветима шта би још до почетка наставе могли да провежбају код куће са својом децом. Да, употребу маказа обавезно.
На нешто компликованијој брошури надлежне дирекције за образовање која се тиче очекивања од детета које полази у први разред основне школе предуслови се деле на телесне и здравствене, социјалне и емоционалне и тек на крају интелектуалне. Код телесних и здравствених, баратање маказама се и даље држи веома високо, у другој тачки.
Сама ја што се свега поменутог тиче могу да одахнем. Дете ми има већ сад основни предуслов да постане фризер, кројач, лимар, а можда чак и хирург. Са тим маказама проблема нема.
Но, у нас се маказама назива још нешто. Маказе су и она крајње опасна ситуација у саобраћају када возилу у претицању изненада у сусрет почне долазити возило из супротног смера, а оно више нема места да се врати у своју траку.
Те маказе су уједно и позиција сваког детета које одраста, школује се и живи у земљи која није његова матична и које не може остати нетакнуто у свом основном језичком и културном идентитету, а не може постати ни оно друго, него мора вечито да вози негде између, по могућности брже од својих, у истом правцу са њима, али туђом траком, а без колизије са туђима.
Предшколско је улазак у систем и улазак у маказе. За своје дете у маказама родитељ стрепи, али га управо он у њих и ставља па се добија на крају нека врста потпуно шизофреног данка у крви, у коме вичеш: „Раде, сине, немој мајке (језика, традиције, културе, порекла...) заборавит”, а истовремено га сам гураш туђину у руке надајући се да ће догурати до нивоа неког модерног Мехмед-паше Соколовића.
Велики се терет обрушава на нашу децу. Ми сами од њих очекујемо да воде двоструки живот, да буду успешни у оба језика и у обе културе, да функционишу без грешке и овде и тамо, да узму најбоље од свега, да постану оно што ми никад нећемо бити, а да не престану да буду оно што ми јесмо.
Баратање таквим маказама је тешко. Тешко је створити дете које најмање двапут (по једном из сваке перспективе, из сваког света, из сваке културе) мери, па тек онда сече. Али ако се та вештина стекне, онда је занат који злата вреди.
Од августа, дакле, учимо да користимо маказе.
Романа Радовић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
