уторак, 07.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48
ТРАДИЦИЈА

Бриге се остављају пред кућним прагом

Улаз у дом оцртава границу између познатог и непознате стварности, то је међа између приватног, интимног и јавног
Аутор: Рамиз Хаџибеговићуторак, 25.02.2020. у 14:10
(Фото Ансплеш)

Ко у детињству научи да пристојно прелази свој мали праг, знаће касније да улази на велика врата. Кућни праг је, по народном веровању, свето место, редуковани појам за целу кућу, за дом, породицу.

По народном предању, кад се тражи локација за градњу куће бира се место где петао пева, где се роје пчеле, где је мравињак, где овце воле да преноће, где шљива најбоље расте. Уобичајено је да се улазна врата постављају уз извођење посебних ритуала која их претварају у објекат поштовања.

Сваки домаћин је настојао да му праг буде од најквалитетнијег дрвета, по могућности уметнички обрађен, док је дрвени праг уступао место нечем трајнијем, понајвише квалитетно обрађеном камену. А кад камени праг легне у своје спремљено корито, породичној срећи није било краја. Чим се уграде, врата постају светиња која штити породицу од спољног света и од недобронамерне енергије. На улазу се качио звекир, украсна алатка чијим се ударцима у врата најављивао долазак или позивао домаћин.

Граница унутрашњег и спољашњег света

Као симбол снаге, енергије и карактера, праг је доминантна локација у сваком домаћинству, а као елеменат традиционалне градње носи фундаменталну симболику светиње, преласка из сигурности фамилијарне утробе у дневно светло где је свако изложен ризику.

Сваки прелазак преко прага има снажан и готово магијски учинак на људе. Искрени пријатељ не прескаче туђи праг, већ се на њему помоли, ослони, поклони, оставља отисак своје добре намере.

Иако је метафора прага давно искорачила изван овог времена и ових међа, он је одувек био моћан симбол оцртане границе између унутрашњег и спољашњег света, односно простора у којима човек обитава, али и заветрина од истрошеног живота. Наша кућа, била она дворац, потлеушица или изба, пуна је најдубљих емоција; то је наше склониште, збег, простор топлине и угоде, комоције и слободе, мира, место где се скривају драгоцене и никад откривене тајне.

Изван прага, јавни простор је увек пун неизвесног значења, великих дилема и сваковрсних провокација, то је свет рада, труда, занимања и потешкоћа; простор сивог, безбојног и убогог. Разапет између фамилијарног и спољног света, праг мири те две крајности и димензије живота и његовог простора.

Преко прага све износимо или уносимо. Кућни праг оцртава границу између познатог и непознате стварности; то је међа између приватног, интимног и јавног.

У томе и јесте његов значај и симболика као стожера и заштитника фамилије. Па ипак, човек преко прага тежи и успева да мири и уједни унутрашњост и спољашност. Зато многа најбоља пријатељства функционишу баш до кућног прага.

Живимо у времену празних села, напуштених кућних прагова. Тешко да има судбоносније одлуке од напуштања свог кућног прага, без обзира на то да ли човек одлази што мора или зато што жели. Вечно у потрази за бољим животом, за нечим новим, друкчијим, вреднијим...

Кућни праг је узрок најраспрострањеније болести која мучи све, а зове се носталгија.

Некада је кућни праг био митски простор чија светлост је била неупитна, иако веровање у његову мистичност, попут већине таквих предања, под утицајем савремених схватања, све више тоне у заборав. Наводим само неколико примера веровања: у кућном прагу се крију многе тајне живих и мртвих; ту је скровиште злих сила, духова и авети, али и позитивне енергије.

Многи магијски ритуали изводе се на самом прагу или покрај њега. Свака невеста доласком у нову кућу, или изласком из дома, исказивала је поштовање према кућном прагу тиме што је морала преласком преко њега да испоштује ритуале локалних обичаја, иако је много од тога данас измењено или заборављено.

(Фото Пиксабеј)

Пут у нови живот

Понекад свет изгледа чудесније док се стоји на свом прагу, а његово прелажење отвара пут у нови живот. Тако, ко у детињству научи да пристојно прелази свој мали праг, знаће касније да улази на велика врата. Саздан на истинама првога реда, праг је метафора хуманијег начина живота с више времена за себе и породицу, пријатеље и за сваковрсна уживања.

Оно што је иманентно кућном прагу јесте његов захтев и молба укућанима да у домове не уносе своје професионалне, здравствене, пословне, емотивне и друге проблеме. Све недаће савременог човека не припадају фамилији, жени, деци, родитељима, већ нашем спољном ангажману и амбијенту где и треба да се решавају и завршавају.

Кад се полива водом...

Много је прича, веровања или сујеверја везано за праг: ако вам Циганка пљуне на праг, дуго ће вас срећа пратити; кад на прагу запева петао или сврака, доћи ће гости; док грми, не ваља стајати на прагу; седење на прагу слути сиромаштво; преко прага се не ваља руковати; за особом која полази на далек пут или одлази да реши неки велики проблем, полива се чиста вода...

Окићен за сватове и Ивањдан

Обичаји су различити, али углавном сви имају магијску, верску симболику. Оно што је свима заједничко је обичај да се улазна врата куће ките разноразним венцима од цвећа и потковицама, док се млада пренесе преко прага или прескаче праг. Преношење младе преко кућног прага и даље одолева налету нових трендова и тај ритуал је присутан једнако у селима колико у градовима.

Народ је веровао да кићење прага доноси срећу и сваку благодет: кити се за Божић, Нову годину, уочи Ђурђевдана, за Врбицу, Ивањдан. Наше баке и мајке стављале су испод прага лековито биље, гранчице бадњака, љуске од ускршњих јаја, орахе, жито...

У солитерима, далеко од родне куће

Људи из великих градова, ношени илузијама бољег живота и уживања, који станују у солитерима, не знају шта је то кућни праг, нити поседују емоцију према њему. Сви они који напусте праг родне куће и нађу се у солитеру, бескућници су јер живе једни другима на глави и целог живота себи постављају питање: „Шта ћу ја овде?” једни друге знају по блиндираним вратима, неуредној тераси, свађи, тучи или галами, по псу, музици. Такви никада не могу с поносом изговорити реченицу: моја родна кућа. На прагу куће рађао се и нестајао живот, док се он данас рађа у породилиштима, а завршава се, такође, на клиникама.


Коментари2
9fd39
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gordon Mallory
Prelijep tekst, zaista sam dirnut. Uživam u pisanju gospodina Hadžibegovića, imaju stari šarm Politike iz vremena prohujalih.
Zorica
Sjajno i mudro napisano,ilustrovano toplim fotografijama.Hvala

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља