петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:27

„Црни петак” за кућицу на дрвету

Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 01.12.2019. у 22:00

Као проклето лош виц је звучало када је 2013. године објављено да ће норвешки војници, престројавајући се на фронт у рату против глобалног загревања, један дан недељно јести вегетаријанску храну. То се није десило само због отпора војника, не и зато што би за армију једног произвођача нафте таква борба против климатских промена била смислена колико и то да се у митраљез авиона који носи атомску бомбу, у име борбе против нуклеарног оружја, убаци један ћорак.

Ако је апсурдно деловала таква идеја за оружане снаге земље која одавно није ратовала, неминован је био подсмех иницијативи Елизабет Ворен, потенцијалне кандидаткиње америчких демократа за председника, да трупе САД предузму нешто како би смањиле ниво угљеника који испуштају у атмосферу, погоршавајући ефекат стаклене баште. Следећи цинична добацивања Бону Воксу да би му, кад је већ забринут за планету, било најбоље да његов бенд „Ју-Ту”, који годинама објављује све грозније песме, престане да иде на турнеје и авионима трује ваздух, Вореновој би се могло предложити да и „светски полицајац” убудуће остане код куће, па ће, узевши у обзир то колико је хаоса направио већином својих ратова, човечанству можда учинити и двоструку услугу.

РИЧАРД ТРЕЋИ НА ТРАКТОРУ: Бомбардери и тенкови су погодни за заштиту животне средине колико је омча за вешање корисна у исправљању погуреног држања: може помоћи али, кад испуни своју крајњу сврху, зажалићете што нисте остали погрбљенији од Квазимода док га, и даље не успевајући да нађе неког коња уместо оног изгубљеног, јаше Ричард Трећи. Еколошки ангажман војски парадоксалнији је и од оних милијардера и корпорација који се од успона крајње десног „популизма” усрдно залажу за одбрану демократије и социјалне правде, мада није суманутије од „обесправљених маса” што и срчаније скачу у одбрану још горих милијардера и корпорација које им, тобож бранећи их, све то негирају. Такво је време опет дошло на овој планети која се на главу изврнула више пута него срећни новчић што га за опкладу сваки час баца окорели коцкар.

Колиба Немаца који су протестовали због крчења шуме ради ширења копа лигнита
(Фото: EPA-EFE/Friedemann Vogel)

Није онда више неприродно ни то што су ове недеље против заштите природе протестовали они који од њене чистоте живе: пољопривредници, у процесији хиљада трактора марширајући на Берлин и Париз, надовезујући се на исти такав недавни поход Холанђана, сви они бесни због тога што им нови еколошки прописи намећу повишене трошкове. Европски ратари и сточари су били заштићени као угрожене врсте, али сад им се најављује и смањење субвенција и, у перспективи, ако се прибегне неким препорукама, ограничење узгоја стоке пошто он загађује ваздух, толико да се свим Европљанима, не само војницима из Норвешке, сугерише прелазак на вегански јеловник. Такве рестрикције меса још су далека могућност, али оно што им већ сада делује као све слабија заштита њихове говедине понукало је и ирске фармере да тракторима блокирају Даблин чак два дана.

Ово би морало интересовати и домаћу угрожену врсту, српског сељака. Извоз на европско тржиште додатно ће се закомпликовати што више буде зависио не само од здравственог квалитета производа него и од поштовања еко-норми у његовом стварању. То је тенденција због које, на пример, Малезија, произвођач палминог уља, штетног по животну средину, има гадне размирице с Бриселом.

И тек прохујали „црни петак” се оцрњује из еколошких побуда, као подстицај бесомучној производњи ствари непотребних поврх оних што нам још сасвим фино служе. Слично сточарству, индустрија одеће и обуће је особито на мети као једна од најшкодљивијих по животну средину. Изгледа да нам нове „ер макс” патике исисавају кисеоник из плућа а наоко питома говечад, док нам скрећу пажњу сервирањем укусних шницли, иза леђа подмукло прождиру читаву будућност.

ЛЕДЕНИ „ЗЕЛЕНИ” И ОТОПЉЕНИ ПРЕМИЈЕР: Некоме ово може деловати превише радикално, али не и блоку „зелених” странака, који није подржао нови састав Европске комисије (ЕК) јер је проценио да тим Урсуле фон дер Лајен није довољно амбициозан у својим еколошким циљевима, између осталих у оном да ЕУ до половине века у коначном збиру више не испушта гасове стаклене баште. Тај је план, међутим, јесте претеран са становишта Пољске, Мађарске и Чешке, уплашених да ће он нашкодити њиховом привредном развоју. Не умирује их ни то што ЕК планира да дели новац за ублажавање економских последица елиминације штетних гасова. Све су прилике, пише „Политико”, да предвиђени критеријуми за распоређивање тих пара неће задовољити макар Пољаке јер, премда би помоћ требало да прими више њихових региона него оних из било које друге чланице ЕУ, та би земља изгубила и највише радних места због истребљења рудника угља и електрана на погон тог енергента.

На удару би била и Немачка, али њој би, онолико развијеној, било сразмерно лакше да то поднесе, за разлику од Пољске и осталих изложених декарбонизацији: пре свих, Чешкој, Румунији, Бугарској и Грчкој, што је комбинација држава које су малтене јуче почеле свој економски успон и оних које се и даље отржу сиромаштву. И једнима и другима ће се чинити да је Немачкој, макар она на крају и не добила много новца из тог фонда, припало више него што је у поређењу с њима заслуживала, нарочито кад се урачуна и очекивано смањење прилива опште финансијске помоћи ЕУ за Пољску, Чешку, Мађарску и остале који су се пробили ван категорије неразвијених земаља. То је двогуба секира, налик оној с оштрицама начињеним од резања субвенција и бујања еколошких издатака, за коју се европски пољопривредници прибојавају да је све ближа њиховим вратовима.

У свету расцепљеном по свим шавовима, судар индустрије и еколошких потреба довешће до сцена још апсурднијих од овонедељних. Ледена скулптура постављена је да се топи уместо Бориса Џонсона, који није дошао на дебату о климатским променама. Бразилски председник Жаир Болсонаро је за сатирање шума Амазоније окривио Леонарда Дикаприја и пожаре које је глумац тобож платио да буду подметнути. У куће на дрвећу на сиромашном северу Новог Зеланда усељавају се људи који не могу да плате станарину пошто су је подигли припадници средње класе након што су се иселили из имућнијих делова земље које окупирају светски богаташи тражећи ту уточиште од еколошке, финансијске, политичке и сваке друге катастрофе која им се чини све ближа. Ето нам повратка природи: право натраг на дрвеће, па да своје кућице у крошњама опремимо идућег „црног петка”.


Коментари1
7601b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubomir Sindzirevic, Dipl. Ing. Gradj.
E pa stvari stoje ovako: da bi se odrzala trenutna protrosnja energije, od koje 10% obezbedjuju nuklearke, 30% obnovljivi izvori i 60% nafta, gas i ugalj i da bi se postigao cilj da se 2050 eliminise 60% izvora, trebalo bi da se SVAKI DAN izgradi novia elektrana snage JEDNE NUKLEARKE, tj njih 11315. Do sada (od 1954) je u celom svetu izgradjeno 450! A to je 7 godisnje, sto je manje od 2% od broja koji bi trebalo godisnje graditi. Politicari kao i uvek zamajavaju narod svojim pamfletima i lazima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља