четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:44
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Клиничка студија болесној жени спасила живот

Нову терапију за спречавање ширења метастатског меланома оболели прима годину дана, на сваке три недеље уз обавезне контроле свака три месеца
Аутор: Данијела Давидов-Кесарчетвртак, 28.11.2019. у 18:00
(Фото Википедија)

Беба Голубовић, Удружење пацијената оболелих од меланома

Најопаснији рак коже, меланом, откривен ми је у августу 2015, када сам имала 45 година. Суочавање са том дијагнозом је било тешко јер болест мења људе и мења свест. Када добију дијагнозу карцинома оболели почињу да преиспитују себе: шта су урадили у животу, да ли су могли нешто другачије, шта ће бити са њиховим најближима ако не победе болест, како их околина посматра...

И мене је дијагноза карцинома променила. Имам много више стрпљења за друге људе и мало тога може да ме изнервира као пре почетка болести. Сада у сваком човеку тражим нешто добро и више нисам склона томе да осуђујем друге. Научила сам да угађам себи. Променила сам комплетан живот, једино начин исхране нисам. После више од 20 година брака сам се развела и то у периоду лечења, па сада живим као подстанар са две ћерке. Напредовала сам у послу. Али, сваки пут сам уплашена пре одласка на контролу код лекара, јер стрепим од тога какви ће бити резултати анализа.

Беба Голубовић (фото лична архив)

Тачно пре четири године приметила сам да ми се један младеж на стомаку, којег имам од рођења, зацрвенео. Временом је почео и да ме сврби. Сматрала сам да немам времена да одем код лекара и проверим шта је то. Тек када је младеж почео да крвари отишла сам у Клинику за пластичну и реконструктивну хирургију Клиничког центра Србије. Доктор ми је приликом прегледа наговестио да је можда реч о меланому, али да неће ништа да прејудицира и да ћемо да разговарамо када стигну резултати анализа. Тада ништа нисам знала о меланому. Мислила сам да ће проблем бити решен тиме што ми је младеж скинут. То је било потпуно погрешно веровање. Три недеље после интервенције уклањања младежа добила сам резултате у којима је писало – меланом. Доктор ме је посаветовао да одем на Институт за онкологију и радиологију Србије, што сам и учинила. Тамо су ми урадили једну интервенцију где су испод ожиљка на месту где је уклоњен меланом убризгали неку течност која се прати на скенеру како би се видело у ком правцу иде лимфа. Први лимфни чвор до ког дође то такозвано мастило се одстрањује и гледа се да ли на њему има промена или не. У мом случају није било метастаза. Радовала сам се, мислећи да је болест заустављена на време. Три месеца сам била потпуно мирна, живела сам као сваки други здрав човек.

Међутим, у јануару наредне године лимфни чворови у пазуху су почели да ми отичу, због чега сам поново морала да идем на хируршку интервенцију. Од 18 извађених лимфних чворова, чак 11 је било са метастазама. Тај тренутак ми је био гори и од оног када су ми саопштили да имам меланом. Уплашила сам се много. А онда сам доживела нови шок. Речено ми је да нема лекова за моје стање. Отпуштена сам из болнице са сугестијом лекара да долазим на сваких три месеца на ултразвучни преглед абдомена и мале карлице, као и на рендгенско снимање грудног коша. У случају да се примете неке промене, опет бих морала на хируршку интервенцију. То је био једини вид лечења.

Закључила сам боловање и вратила сам се на посао. Трудила сам се да живим нормално. Колегиница ме је питала како сам и инсистирала да чујем мишљење још неког онколога. Отишла сам на преглед у КБЦ „Бежанијска коса”, где ми је лекар саопштио да ће се клиничка студија спровести на Војномедицинској академији и  да могу да се у њу укључим. То је био први тренутак када сам осетила олакшање. Кренула сам на ВМА и упознала проф. др Лидију Кандолф Секуловић чија ми је подршка много значила. Та клиничка студија ми је спасила живот. Реч је о такозваној адјувантној терапији која се даје високоризичним пацијентима са циљем да се спречи ширење болести. Терапија се прима годину дана, на сваких три недеље, а пацијент се прати четири године. Важно је да се после терапије на сваких три месеца иде на снимање на скенеру и анализу резултата крви. За сада је све у реду, нема знакова ширења болести.

Размишљала сам шта је све утицало на појаву болести. Осамдесетих година прошлог века је било модерно сунчање на мору, па сам се и ја доста сунчала. Будући да сам риђокоса, дешавало ми се да често изгорим на сунцу, да будем црвена као рак, а нисам користила креме са већим заштитним фактором. Деведесетих година су се појавили соларијуми, па сам у њима видела спас као неку врсту припреме за летовање. Практиковала сам да десетак дана пре одласка на море идем у соларијум сваки дан по седам минута. Верујем да је и то допринело развоју моје болести. Јер, болест тиња дуго, па се одједном испољи.

Пре појаве нових медикамената пацијенти са метастатским меланомом су умирали у року од шест месеци. Зато је моја жеља да се пацијентима у Србији обезбеде неопходни лекови како би имали квалитетан живот. Надам се да ће се остварити.


Коментари1
56cdf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dule
Ovo je mali posao za Državu i Ministarstvo zdeavlja ali velika nada da bilo koga sutra!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља