уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:59
НЕ САМО О ПОСЛУ: ИВАНА КНЕЖЕВИЋ

Научница с душом поете

Докторка у Светској здравственој организацији у Женеви руководи тимом научника, у Лозани предаје на Медицинском факултету, а кад се осами из ње извиру прелепи стихови о завичају
Аутор: Мирослав Стефановићуторак, 05.11.2019. у 13:14
(Фотографије из архиве И. Кнежевић)

За проф. др Ивану Кнежевић случајно смо сазнали. Пријатељи из Новог Сада позвали су нас на промоцију њене прве збирке песама „Плетенице од снова”, и додали: „Занимљива особа. Светски стручњак у Светској здравственој организацији у Женеви.”

Промоција у Градској библиотеци била је за памћење. Толико људи одавно није виђено на једном таквом окупљању. Ивана је блистала и била поносна, њена мајка Софија још више. Дан-два касније са супругом Бориславом отпутовала је у Женеву, где живи и ради.

Ивана је из Чуруга, лепог места у Бачкој. Ту су јој корени. С пет година се доселила у Нови Сад у којем је провела детињство и рану младост. Имала је осам година кад јој се родила сестра Биљана. Стана, баба по оцу, улепшала јој је детињство својим причама. После је завршила медицину, радила у Београду као лекар, да би се затим отиснула у Светску здравствену организацију.

– Радим оно што волим – каже скромно. – Руководим тимом научника који се баве развојем и контролом нових вакцина и биотехнолошких препарата, као и припремом међународних стандарда и смерница за производњу, оцену квалитета, нешкодљивости и ефикасности тих препарата. Радна недеља често уме да траје и по 60, 70 сати. Службена путовања односе много енергије, али и доносе нова сазнања, идеје, успешно обављене задатке.

Носталгија за Новим Садом

На Медицинском факултету у овом граду дипломирала је 1990. године с оценом 9,21. Носталгична је прича о томе како се Нови Сад и она обрадују једно другом сваки пут кад дође издалека. И песму му је посветила под називом „Вечерас сам срела свој град”.

Кад смо код Иваниних стихова, јасно је „да у њој већ дуго битку воде бића два: научница и песникиња”. Признаје да је дуго стихове носила у својој поетској души, док није одлучила да их открије и подели с читаоцима. Стихови су јој прелепи. У њима казује о мирису новосадских липа, страницама девојачког споменара, чаробњаку, а они који доносе бујицу емоција гласе: „Вечерас певам за све Лазе и Ленке / за њихових нежних  душа сенке / за све оне који тајно воле / и Венери се пред починак моле...”

Некако у исто време кад је дипломирала, упознаје Борислава Кнежевића, машинског инжењера, Београђанина, који јој нуди брак и пресељење у главни град. Лекарски стаж почиње у Градској болници. Становали су у породичној кући Милене и Живана, мужевљевих родитеља на Вождовцу. У том дивном амбијенту уселила се и највећа радост: родио им се син Душан, данас 27-годишњи адвокат у Цириху.

Београд јој је остао у срцу и лепом сећању, али је каријеру и живот наставила у Женеви. Умногоме је подсећа на Нови Сад. Истина, њено Лабудово језеро је лепше и веће, али је новосадско у Дунавском парку некако топлије.

– У СЗО радим од 2000. године. Аутор сам више од 60 техничких докумената и преко 50 радова у стручним часописима од међународног значаја. То је оно што сам желела: пуно изазова, путовања, сарадња са врхунским стручњацима, огроман напор да се опстане у врху, упркос великој конкуренцији – набраја Ивана.

Вакцинологија њена област

Кнежевићима је овај швајцарски град донео изазове у професионалном, али и приватном животу. Осим енглеског, Ивана је морала да усаврши и француски језик који је учила још у Новом Саду. Бориславу је било теже, јер је морао да научи француски и да нађе посао машинског инжењера, специјализованог за грејање и вентилацију. У кући су брижно неговали српски језик.

– Незаборавне тренутке са супругом и сином једном ћу ставити на папир, можда и међу корице књиге, као оду радости и захвалности – откива планове ова научница.

Њен отац Стеван Лазић преселио се у небеске висине, а тако би волела да је жив, јер ју је, како је и на промоцији емотивно испричала, подржавао у свим њеним плановима, жељама, хтењима. Кад се 1993. године запослила у Агенцији за лекове и медицинска средства, где је такође радила на испитивању квалитета вакцине, храбрио је: „Браво, само напред!” Докторску дисертацију у области вирусних вакцина одбранила је 2007. године у Београду. Сада је на релацији Женева–Лозана. Или још прецизније: Швајцарска–свет. У Лозани, на тамошњем Медицинском факултету, почасни је професор, предавач и ментор студентима постдипломских студија у области вакцинологије.

Новом Саду се враћа кад год јој услови дозволе. Воли да допутује у бачку равницу како би прошетала новосадским улицама и добила инспирацију за нове стихове. После напорног рада, често се осами и пише песме. Војводину воли и због тога што су баба Јеца и деда Лаза њеним чурушким данима дали ноту исконске лепоте, припадности житници, умећу љубави и неговању домаћих животиња и биљака. Присећа се дана кад је одлучила да напусти земљу:

– Тих година живот у Србији није био нимало лак. Памтим редове за млеко, припремање домаћег хлеба, чоколадну ратну торту. Све то буди успомене на храбро преживљавање с креативним решењима. Одлучила сам да одем јер сам знала да је Светска здравствена организација велики научни изазов, нешто где ћу стицати нова знања и напредовати.

Била је први полазник програма СЗО 1996. године у Лондону на усавршавању у тестирању вирусних вакцина. По повратку у Београд, оснива вирусолошку лабораторију у тадашњем Заводу за фармацију.

Са супругом је, најчешће викендом, у подножју Алпа, одакле воли да крене на планинарење или на скијање. И, зна да су тамо, иза многих планина, брда и долина Београд и њена Бачка. Њена земља коју воли и којој се увек враћа, без обзира на то што је светски признати научник.

УВЕК СА „ПОЛИТИКОМ”

Живот у Швајцарској је Ивани и њеној породици донео редовна путовања на релацији Женева–Београд. Део ритуала на београдском аеродрому је и куповина „Политике” која у ручном пртљагу стигне и до овог швајцарског града. У својој „кутији за накит” чува страницу нашег листа од 30. августа 2007. са фотографијом Новака Ђоковића за кога комплетна породица ватрено навија. Тома, прадеда Иваниног супруга, био је претплатник на „Политику” која му је, возом, редовно стизала у банатско село Јарковац.

ДРУГАРИЦА ЗДУШНО ПОМОГЛА

Поред многобројних пријатеља, који су се ангажовали да се збирка песама одштампа и промовише, једна особа има посебно место. То је власница кројачког салона из Новог Сада Јелена Јаковљевић, Иванина добра пријатељица из детињства. Издавач збирке је „Бистрица” из Новог Сада, а ауторка велику захвалност дугује и Драгану Којићу, директору Градске библиотеке, професору Миши Близанцу, глумцу Миодрагу Петровићу, Сими Матићу из Издавачке куће „Тиски цвет”, рецензентима Мирјани Штефаницки Антонић, Ралету Нишавићу, Тањи Петровић, дизајнеру Татјани Пјешчић и другима.

КАД ОДМАРА, ПРАВИ КОЛАЧЕ

Чим уграби слободно време и на тренутак заборави на вакцине, Ивана крене да прави колаче. Ако не стигне да замеси штрудлу, сети се једног рецепта који је њена мајка Софија добила од колеге с посла. Како се супруга тог колеге колачима никад није бавила, а он пожелео да обрадује сина, научио је да прави само једну врсту слаткиша. Тврдио је да то чини „ради мира и задовољства у кући, очувања брака и неговања ментално здраве породице”.


Коментари1
5bb7a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zapazanje
Interesantno, kad je reč o našim ženama koje su ušle u ta strana tela,organizacije,nikad necemo videti neku zenu koja nije privlacna..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља