среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:26
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Сине, је л` би се ти могао вратити да живиш овде

Иако се осећам Канађанином и волим Канаду, све што сам старији и када дођем у Србију обузме ме неки осећај мирноће када слетим у Београд. Тај осећај никада нисам имао док сам био млађи.
Аутор: Лука Томићсубота, 02.11.2019. у 10:55
Поглед с Петроварадина низ Дунав (Фото Пиксабеј)

Раних седамдесетих моји су отишли за Канаду и ја тамо одрастао. Када негде живите од малих ногу и када вам се тамо све прво догоди у животу, то је ваша земља. Бар тако ја мислим и осећам.

Прво држање за руке, први пољубац, прва љубав, први раскид, прво „умрећу због ње”, ма све прво. Иако сада живим у САД моја земља је Канада и ја се осећам Канађанином, али… Увек постоји неко али.

Сестра и ја смо код куће морали да причамо српски. Моји су говорили да деца знају када дођу у Југославију да причају са бабама и дедама, родбином и другом децом. Иако смо због тога пуно негодовали, сада ми је драго што су због тога били строги а ми нисмо заборавили српски језик.

Уочи распада, мислим друге, Југославије, моји су са зарађеним пензијама одлучили да се врате. Није их могло зауставити никакво мољење, преклињање па чак ни моје блеф претње.

Зима у Канади (Фото Пиксабеј)

Доста им је било Канадске зиме и снега и вожње по леду. Свега им је било доста, само желе да се врате кући а та кућа за њих увек била Србија. Вратише се они а са њима и сестра.  

Ја сам долазио сваке године да их обилазим, прво сам а после и са породицом. Мада су рекли када су одлазили да их Канада више никада неће видите за моју су свадбу дошли су срећни и стварно уживали та три месеца.  Тата је говорио да му је то био најлепши одмор у животу а и мама се са тим сложила. Још памтим када су одлазили да нису били баш толико срећни што се враћају али њихов живот је био сада у Србији а њихова кућа тамо.

Сваки пут када сам долазио за Србију, моја предобра, сада покојна мајка, после некога времена увек би ми постављала исто питање. И то увек када би ми испржила кромпир, и нико на овом свету никада неће моћи да испржи кромпир као моја мајка, са оним танким љутим кобасицама и жутим сенфом из оне чашице.

Питала би: „Сине, је л` би се ти могао вратити да живиш овде”?  

Кнез Михаилова улица у пролеће (Фото Пиксабеј)

А ја бих увек исто одговарао: „Како мајко да се вратим, ти знаш да је тамо сав мој живот. Тамо је кућа.”

„Знам сине, знам. Мајка онако пита”, одговорила и брзо би се окренула да јој не видим сузе.

Мог старог више нема већ пет година, а три године нема ни моје мајке. Нема више најбољег прженог кромпира на свету и нема више питања о повратку.  Нема више чекања да се вратим кући из провода. Нема више обраћања моме оцу: „Јој, још га нема”. И одговора: „Што си луда хајде у кревет, или код неке спава или је у затвору, у оба случаја знаћемо ујутро, или ће доћи кући или ћемо га извлачити из затвора.”

Не, никада ме нису извлачили из затвора. То никада не бих урадио мојим родитељима. Нема више ни мало померене завесе у тами да се види када сам дошао кући и паркирао кола, па тек онда да се оде на спавање. Нема више, када се пробудим, да ме пита када сам стигао, а ја да јој одговорим: „Што ме питаш када знаш.” Тада би ми опсовала „маму мангупску”.

Мислим да само ми на Балкану имамо псовку где ти рођена мајка псује мајку.  Увек када дођем у Србију моја сестра ми испржи кромпир и танке љуте кобасице и купи онај жути сенф. Иако је све супер укусно, ипак некако није лепо као кад га је мајка пржила.

Мајка и кћерка (Фото Пиксабеј)

Никада то нисам сестри рекао, нити би икад споменуо, али мислим да она то некако зна и осећа.

Е, сада долазимо до оног АЛИ са почетка. 

Иако се осећам Канађанином и волим Канаду, све што сам старији и када дођем у Србију обузме ме неки осећај мирноће када слетим у Београд. Тај осећај никада нисам имао док сам био млађи. Поготово кад се вратим. Када уђем у стан који су ми родитељи оставили, све је онако како га је она последњи пут оставила. Умрла је две недеље пре него што смо деца и ја стигли на одмор у Србију.

Осећам да ме крв вуче прадедовини, дедовини и очевини. Знам да је Србија део мене и увек ће бити. Знам да се увек дивим њеним лепотама. Увек се радујем њеним победама. Моја деца се одушеве увек кад су тамо. Знам да су поносни на својих „50 одсто serbian blood”.

Ја то све знам. Али да ли бих могао да се вратим тамо да живим? Стварно још нисам сигуран, али није више онај осећај који сам имао кад сам био млађи.

Сад ми је веома тешко и жалим што је нисам бар једном слагао и рекао: „Можда једног дана мајка, наравно да ћу се вратити”!

Она би знала да то није истина, али макар не би пустила сузе као много пута пре тога. Моја предобра мајка.

 

Лука Томић, Вилминтон, Делавер САД

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари122
bfd5c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
@Veljko,lako je i lepo je se vratiti-no trebamo imati sa kim....!
Miro,Bastina-Ohio
Kada sam pre 20 g. sa Banije emigrirao u Ameriku,setio sam se lepih reci moga ucitelja,poznatog pesnika Milosa Kordica ,apostrofirane simbolicnim naslovom kultnog filma M. Branda;"Tramvaj zvan ceznja"...Ta ceznja me prati citav period izgnanstva,koja je vremenom pretocena u Bozansku ljubav za familiju,suprugu,decu i unucad...Ziveci u CARDAKU NI NA NEBU NI NA ZEMLJI,shvatili smo znacaj duhovnog mosta,prema matici!..Po modelu slavnog Americkog Srbina M.Pupina,nesebicno ljubeci korene...
Vujko
Posle 52 godine provedene u Kanadi vratio sam se i zivim srecan i zadovoljan u Jagodini.
atesevac
klasika srama i moralnog poraza.svi negdje grickamo zivot onsko sa strane.sve sto radimo je onako sa strane.ja iz drvara sam u srbiji od 1995.g.isto kso i ti u kanadi.iste misli sktivamo od koga...ko me ceka u drvaru u mom drvsr selu br11.nikoga vise nema.svi dragi du pokojni.prazsn prostor.a sto vise starim i ovdje u srbiji je ptostor prazan. onako zivim sa strane....
Leka
Svi iseljenici imaju neki svoj ”Drvar” kojeg se secaju sa nostalgijom. Kad se suoce da ”Drvarom” u stvarnosti nostagiju zamenjuje frustracija, razocarenje, srdzba. Stari poznanici te gledaju kao pokretnu kesu sa novcem i nista drugo. Sve se cini dosadno, prasnjavo, nista ne funkcionise i vreme ne samo kao da je stalo nego kao da se vratilo nazad.
Препоручујем 13
Mirjana
Zivim u Svedskoj od aprila 1992. Usvojila sam svedsku poslovicu: Jag har mina rötter där jag har mina fötter. (Moji su koreni ispod mojih stopala). Osecam se jednako kod kuce u Svedskoj i u drugim evropskim zemljama.
tja
Mirjana, neki ljudi pisu aforizme da kazu generalnu istinu, ili bar oni hoce da veruju da je to neka istina. Neki drugi citiraju tudje aforizme da sokoraju ili nasmeju svoje citaoce. Mislim da aforizam koji citirate spada u ovu drugu grupu, a da nema veze sa realnim zivotom.
Препоручујем 0
Другa Мирјaнa
Зaнимљивa причa, aли кao и дoбaр деo других шведских причa неистинитa. Шведскa дијaспoрa је релaтивнo мaлa и брoј исељеникa је минимaлaн. И oни кoји oду у инoстрaнствo држе се једни других кao пијaн плoтa. Држе се неких свoјих безвезних трaдицијa и пoсле 50 гoдинa у инoстрaнству. Oд oнoх кoји рaде неку гoдину у инoстрaнству скoрo сви се врaте у Шведску јер им инoстрaнствo не пријa. Укрaткo држе се oни свoјих шведских кoренa мнoгo више негo ми Срби нaших српских. Сaмo o тoме мудрo не гoвoре.
Препоручујем 28

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља