уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55
ПОГЛЕДИ

Рај и пакао босанског комшилука

​Мање комшилука – мање ризика од нових крвопролића за све комшије. То су током грађанског рата схватили и креатори Дејтона те су комшијске међе заменили ентитетским
Аутор: Ненад Кецмановићсреда, 06.11.2019. у 18:00

Веровали или не, „босномрзац” Милорад Додик говорио је у Мостару на стотој манифестацији „Шантићеве вечери”. Шта у томе има чудно? Алекса Шантић је био српски пјесник, а Мостар песников родни град. „Чудно” је што је говорио у бошњачком делу Мостара, који се налази у Федерацији одакле су у периоду 1992–1995. година Муслимани и Хрвати протерали Србе. Још је „чудније” што је говорио у славу песме „Остајте овде”, у којој Шантић позива муслимане да остану у своме бх завичају и не беже из анектиране БиХ пут своје поражене османске „матице”. Јубилеј и пригодни говор пробудили су носталгију за идиличним комшијским временима.

У Босни реч комшилук не значи само суседство уопште. Односи се на добросуседство између припадника различитих вера и националности. На колективном нивоу, током бурне историје БиХ, православци, католици и мухамеданци, односно Срби, Хрвати и муслимани/Муслимани вечито су били на непријатељским странама и у међусобним обрачунима су предњачили у односу на све окупаторе. Али, комшија је словио као изузетак од тог правила. Напротив, „комшија је био мио ма које вере био”, чак „важнији од рођеног брата”.

Комшилук је у статичном традиционалном друштву изабрао неки далеки предак, који је први у низу каснијих генерација запосео или купио одређено парче земље, а потомци су га напросто наслеђивали. Комшију, којег су ту затекли или касније стекли, нису могли променити. Сестре су удајом одлазиле, али и браћа, сем најстаријег, да се имање не би уситњавало, а комшија је остајао као судбина. Он је знао и памтио и оно чим се комшија хвалио и оно чега се стидео и оно што је крио. Но, било је у обостраном интересу да се комшилук његује, а размирице занемарују.

Било је мноштво покушаја да се комшилук прошири и на верски и национално разнородне колективитете. „Калајево босанство”, „један троимени народ” у првој Југославији, „братство-јединство” у другој, а затим „заједништво и суживот” у СР БиХ, па најзад „Дејтонски споразум”, али имали су кратку историју. Таман толику колико су трајале Аустроугарска, две Југославије и изворни Дејтон. Међутим, комшилук је старији, дубљи и трајнији феномен који, сматрало се, као мета или субниво, држи мулти-култи БиХ на окупу. Теоретски, ако је свако имао бар по једног иноверног и инонационалног комшију, поред куће или преко пута, тако ланчано повезани у добру и злу, могли су да буду брана ширим поделама и сукобима. Али нису! Зашто?

Комшилук је имао и другу страну медаље. Могао је да буде рај али и пакао. Комшија је злопамтио неку давну комшијску злобу према оцу, деди, прадеди или бочном блиском сроднику која је генерацијама чучала скривена, чекајући прилику да се намири. Кризна, поготово ратна, времена често су била окидач. Комшија би се од „прве помоћи” очас трансформисао у „непосредну опасност”. Осилио би се, претио, потказивао, отимао и убијао.

Ипак, муслимански/ бошњачки боснољуби су на основу само једног од два Јанусова лика овог феномена створили митологију комшилука како би оправдали унитарну БиХ под хегемонијом већине. Уочи рата су говорили: „Упркос верско-националним сукобима, Срби, Хрвати и муслимани су остајали да живе заједно. – Етничка карта Босна наликује шари леопардове коже. – Линије поделе би пролазиле кроз спаваће собе бројних мјешовитих бракова. – Босанце и Херцеговце су увек споља завађали да би владали.” Зашто онда комшилук није сачувао Босну?

Прво, села су била етнички хомогена па се говорило о српским, муслиманским и хрватским селима, а топоними зелена Крајина, западна Херцеговина, Семберија имали су регионалну националну конотацију. Друго, етничка мешавина по варошима произвођена је интервенцијама власти. Уочи рата против Србије, по налогу Беча, муслиманске милиције (Шуцкори и Зелени кадар) су очистиле лево Подриње од „српске пете колоне”. А комунистичка власт је мењала етничке границе срезова и општина како би направила интернационалну мешавину. Треће, мешани бракови у унутрашњости руралне БиХ били су реткост. У градовима – не, али и друга урбана генерација увек је стрепила „како ће њега/њу прихватити његова/њена традиционална породица”, затим различити обичаји, кухиња на масти или уљу итд. Најзад, питање је да ли земља коју је тако лако споља завадити и растурити уопште може да постоји као суверена, мирна и стабилна.

У вековном крвавом искушавању оне Андрићеве „танке линије која у Босни раздваја љубав и мржњу”, само у последњем грађанском рату страдало је од комшијске руке око 100 хиљада Бошњака, Срба и Хрвата, а у збиру са претходним и милион. Вреди ли то понављати по било коју цену? Мање комшилука – мање ризика од нових крвопролића за све комшије. То су током грађанског рата схватили и креатори Дејтона те су комшијске међе заменили ентитетским

Да је то могао дочекати, Алекса Шантић данас не би живио у бошњачко-хрватском Мостару, него у Требињу, Бањалуци или Београду. Не би могао ни своје сународнике да позове да остану јер су Срби већ отишли, сем толико да са гостима попуне свечану салу. Додик је поменуо „Остајте овде” да би подсетио комшије да они нису имали свог Шантића који би '1992. позвао Србе да остану у Мостару. Ни праунука муслиманке Емине, чију лепоту је опевао Шантић, данас не живи у национално подељеном Мостару, него у етнички чистом Сарајеву.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари18
a8d26
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Maxmen
Bravo profesore,a ovi kojima smetas neka procitaju tvoju knjigu" Ideologija i istina",valjda ce nesto nauciti.
Lazarus
:) ovaj čovjek vrti istu ploču već decenijama. Iskreno, ne znam koga više interesuje ova "šuplja". Mene, koji živim u RS i BiH svakako ne!
nikola andric
Kako je poznato politicari se udvaraju biracima zbog sledecih izbora. Problem B&H je da postoje 3 vrste biraca od kijh svako vuce na svoju stranu.
Dusko Kljajic
Juzni Sloveni su verski izdeljeni od osvajaca.Oni ce tako izdeljeni mrznjom navek ostati.Zato sto pre treba komsijske granice utvrdjivati debelim visokim i neprohodnim zidovima.Gde se glas sa druge strane ne moze cuti.Tako oslobodjeni jedni od drugih imamo sansu da u buducnosti vise ne prolijevamo krv
Trifun
@Petar Zagreb Da li su Srbi krivi sto" borbom za oslobođenje započeli stvaranje nacije u vreme M.paše Sokolovića,ali taj proces nikada nisu završili jer nisu prevladali versku podeljenost"?Ili je to ODLUKA velikih zapadnih sila kojima nije odgovaralo stvaranje jake Ujedinjene drzave srpskog naroda na Balkanu?Zapadne sile/Vatikan nisu dozvolili Srbima ono sto su uradili Nemci pod Bizmarkom(ujedinjenje nemackih drzavica i slobodnih gradova u Veliku Nemacku) ili ujedinjenje Italijana pod Pijemontm

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља