среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

Ћирилица и ми

Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој који је поржавајући
Аутор: Др Милан Благојевићпонедељак, 04.11.2019. у 18:00
(Новица Коцић)

Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вреди говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици. Читам текст Драгољуба Збиљића објављен недавно у „Политици”. У тексту се исправно указује на нашу једностраност у окривљивању само политичара за полатиничење српског писма, па се износи и пример да је својевремено Вук Караџић одобрио нефункционално двоазбучје, потписавши 1850. године Књижевни договор у Бечу у којем су изостављени и име српског језика и српског народа, а текст договора је исписан само латиничним писмом.

Последице таквог нашег односа према ћирилици које трају вековима су поразне, па осећам потребу да у кратком облику изнесем два моја непосредна запажања о томе. Прво од њих је са једног мог путовања кроз Србију, а друго доживљавам свакодневно, радећи посао судије у Окружном суду у Бањалуци који је по стварној и месној надлежности највећи жалбени суд у Републици Српској. Оба запажања износим јер свако од њих готово савршено потврђује наш нихилистички однос према ћирилици.

Пре две године путовао сам кроз Србију, возећи се аутобусом из Београда у Грчку. Био сам разочаран не само натписима у Београду, већ и кроз целу Србију све до границе. Готово сви до једног исписани су латиничним писмом. Шта Србин који воли свој народ, а поштује друге, да осећа после тога него истинско разочарење.

У Окружном суду у Бањалуци радим као судија дуже од седам година. За то време одржане су бројне седнице свих судија тог суда за које увек унапред добијемо позив са дневним редом. И сваки пут ти позиви су били исписани латиничним писмом, а никада ћирилицом. Не буде ми тешко па пре две године, на једној од тих седница пред свим судијама (било нас је више од 30), рекох председници с(која је Српкиња) да немам ништа против латинице, али да би био ред да се позиви за седнице пишу и ћирилицом. Указао сам ја истом приликом и на чињеницу да се и остала кореспонденција из кабинета председнице суда одвија искључиво латиничним писмом те да то није у реду, јер чему нам онда служи одредба Устава Републике Српске (Амандман LXXI) да је и ћирилица службено писмо у Републици Српској. Наишао сам на зид ћутања, и то не само председнице суда него и свих осталих судија –како оних који се не изјашњавају као Срби, тако и оних који су се изјаснили на тај начин те и због тога били именовани за судије, јер се овде приликом именовања одлучује у складу са тзв. националним кључем.

После тог мука једноставно је настављено са дотадашњом праксом, као да ништа није речено, па тако у суду где радим само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом.

Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој који је поражавајући. Кад се ми тако односимо према нашем писму (и тај наш однос преносимо на нашу децу, а она онда на своју децу), не треба да чуди чињеница, коју такође свакодневно примећујем овде у Бањалуци и широм Републике Српске, да су сви натписи приватних предузећа, радњи, кафеа и ко зна чега све не, исписани искључиво латиничним писмом. И зато овај текст почех, али га и завршавам речима да су ове и овој сличне ствари, које су од суштинске важности за очување нашег националног бића и државе, поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Бојим се да сам у праву, мада бих био неизмерно срећан да нисам.

Судија Окружног суда у Бањалуци

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари87
0024b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дејан.Р.Тошић
Господине Коста,Вук је 1847.објавио превод Новог Завета који је исти књижевни језик који Срби и данас користе.Ви сматрате да је Мажуранић написао Смрт Смајл Аге Ченгића и издао га 1847.г.Зашто би Мажуранић из Карловца писао о догађају Српског народа који се десио 10.г.раније и у коме су изгинули Петровићи Његоши ? Ко ствара народни књижевни језик пишући туђим језиком и описујући туђе догађаје ? За кога ? Зашто би Држић и Гундулић писали о историји Срба ? Тартиф присваја све као своје,и језик !
Д. Мирсин Сибничанин
И деца у обдаништима знају па кроз све школовање већ знају још више да се нормира званичан, књижеван, учеван, стандардан језик – како то све зовемо – а да народне говоре (дијалекте) нико не нормира, него их народ "производи". И деца знају већ у школи да се у употреби у области службеног или званичног језика користи тај нормиран тип језика да би се народ цео лакше и брже споразумевао.
Дејан.Р.Тошић
@Драгољуб Збиљић/Извињавам се господину Збиљићи на алузији "тартиф"која се није односила на њега лично већ на наивност његовог мишљења да ће Срби вратити свој књижевни језик уколико почну да га пишу искључиво на ћирилици. Књижевним договором у Бечу 1850.г.није договорен "заједнички"књижевни језик на два писма већ да сваки народ има своју "један народ једну књижевност треба да има".Хрвати своју, Срби своју,Словенци своју.Хрвати као "тартифи"присвајају Српску књижевност и језик као свој,на Гајици.
Препоручујем 1
Коста
Госп. Тошићу, Хрвати нису "усвојили"никакав "Вуков штокасвки језик". Већини Хрвата је штокавски матерњи језик јер у супротном се не би "примио" код њих. Д. Деметер, потписник договора у Бечу с Вуком шише "Пошло нам је за руком" да они који себе зову Србима толико приближе језик Хрватима да између њих нема "никакове разлике" осим "писменах" (азбуке). Хрвати су 1836. увели "јужно наречје" као књижевни језик, 1850. Вук се слаже да то буде и наш језик, а на снази је тек од 1868.
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
Matko
@Dejan: Početak komentara mi nije objavljen nego samo "nastavak". Rezime: termin "amer./ brit./ kanadski itd. književni jezik" zvanično ne postoji. Postoji "amer. itd. književnost" a to je nešto drugo. Sve ove književnosti su na engleskom a ne na američkom itd. Svi veliki jezici su policentrični, sa razlikama koje postoje ali nisu od presudnog značaja za sporazumevanje i razumevanje. To je posledica formiranja nacija od nekad istog naroda. Zvanični jezik se oblikuje dogovorima i ostaje većinski.
Коста
Matko, то што сте напислаи није тачно. Постоји амерички језички стандард који се од британског разликује и који се никад мане меша с британским. Разлика је у граматици, правопису и речнику. Разлика није велика али је стварна и строго примењена.
Препоручујем 1
Дејан.Р.Тошић
@Matko/Поштовани слажем се са Вашим чињеницама.
Препоручујем 1
Matko
Dijalekti se ne "dogovaraju" (normiraju) nego samo zvanični jezik. Zato i imamo slučaj da se srpska i hrvatska varijanta manje medusobno razlikuju nego, recimo, hrvatski zvanični od kajkavskog dijalekta. U SAD postoje, po zvaničnim podacima, čak 24 dijalekta, jednog te istog - engl. jezika. Nacije su stvarane kasnije od jezika i zato imamo da više nacija govori istim jezikom. To što nacionalisti danas "zahtevaju" da im se jezik zove po naciji nije moj problem, već njihov.
Дејан.Р.Тошић
@Matko/Матко,Основ Британска,Француске или Америчке нације јесте држављанство једне државе и исти књижевни језик и ако га формира више народа то га чини нацијом,попут Српско Хрватског Словеначког језика у Краљевини Срба,Хрвата и Словенаца или Југославији.Имена нација и језика у државама се именује по називима континента или изумрлим племенима или географске одреднице као Југословени,Брити,Англи,Франци. Српски народ са својим језиком и вером у својој држави постоји од 12.в.и пре настанка нација.
Препоручујем 1
Matko
Tošiću, po/u čemu se razlikuju, recimo "američki književni jezik"(tvoj termin!) od "britanskog književnog jezika" (tvoj termin!)?
Коста
@Mike Kovian -- у САД живим од 1966. Готово цело мојке обрзаовање од основне школе до колеџа је на енглеском. Простор ми овде не дозвољава да набрајам конкретне примере разликâ између америчког и британског стандарда, али су оне ставрне и никада се међусобно не мешају.
Препоручујем 2
Дејан.Р.Тошић
@Mike Kovian/Мике,у праву сте,мога сам и боље.Пошао сам од тога да је време и место стварања књижевног језика од 1776.г пресудно за формирање америчког књижевног језика,односно од тренутка када су американци отпочели да стварају своју нацију и књижевни језик.
Препоручујем 1
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља