уторак, 07.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 17.10.2019. у 20:00 Мухарем Шеховић

„Бајадера” у родном граду

Познато дело Лудвига Минкуса трећи је заједнички балетски пројекат шпанског кореографа Нача Дуата и наше Ангелине Атлагић, костимографа и сценографа, у Театру Михајловски у Санкт Петербургу
Валерија Запасникова (Гамзати) и Анжелина Воронцова (Никија) (Фото Театар Михајловски)

Специјално за Политику
Санкт Петербург – У родном граду „Бајадере”, чувеног балета композитора Лудвига Минкуса, ево још једне „индијске играчице” – и јада њених љубавних. Премијерно смо је угледали у „Театру Михајловски”, недавно, у поставци водећег шпанског кореографа Нача Дуата, који је последњих година своју каријеру везао за ову стару санктпетербуршку позоришну кућу. За успех тог пројекта у великој мери заслужна је и наша истакнута уметница Ангелина Атлагић – низом незаборавних, каткад гламурозних сценских „слика” које оставља тамошњој публици. Све то могло се и очекивати од костимографа-сценографа високе естетике и перфекционисте, са доказаним даром да чак и добро познате, или сасвим обичне ствари, види и презентира их на други начин, из своје личне визуре.

Зато није ни случајно што је ово њена већ трећа премијера у „Театру Михајловски”, и увек у (пр)овереној, уходаној сарадњи са Дуатом, главним кореографом куће. И њихови претходни радови били су чувени балетски наслови – „Успавана лепотица” и „Ромео и Јулија”. Опет класика и опет тај њихов известан поглед, посебан, из овог нашег века. А када је о „Бајадери” реч – или „Бајадерки”, како је Руси зову – Ангелина Атлагић је староиндијску причу о играчици у храму, са снажним (мело)драмским акцентима, богато украсила импресивним сценографским решењима – каткад раскошним и монументалним, који гледаоца често просто очарају том својом оригиналном допадљивошћу. У фундусу новог балета је и њених 150 изузетно елегантних костима. Какав је то огроман посао за шнајдерај руског театра био? А какав тек за оног који је све то сашио и украшавао у својој глави.

Начо Дуато је своју „Бајадеру” замислио као својеврсну кореографску игру са оним ко је први поставио Минкусов балет на позорницу, у истом овом граду, само у другом, нешто млађем и нешто славнијем „Маријинском театру”. Дакле, о Маријусу Петипа је реч, великом магу балетског академизма, „руском Французу” који је поставио темеље значајном броју важних дела уметности игре. У Маријинском се и у овим модерним временима игра „Бајадера” из прошлих дана, базирана на његовој кореографској редакцији, из далеке 1877. године. Данас, готово век и по после, Дуато је желео да својим интервенцијама – штошта додао, штошта одузео – и том неуобичајеном кореографском „копродукцијом” осавремени једно велико класично дело. У кулоарима чујемо и духовит коментар на рачун Шпанца: „Овај Hombre (читај: човек) одлучио се за прилично ризичан ауторски потез.”

Својим дугим аплаузима публика се очигледно није због тога бунила. Осим поменутима, ти аплаузи били су упућени и претежно младом и добро увежбаном играчком тиму, пре свега тумачима главних улога: Анжелини Воронцовој (Никија), Ивану Зајцеву (Солор) и Валерији Запасниковој (Гамзати). И кратко подсећање на причу: млади ратник Солор разапет је између свог срца и свог друштвеног статуса; између две жене које га воле – бајадере Никије коју жели и Гамзати, кћери моћног раџе, која му је суђена...

И на крају лепа вест за тамошњу публику, али и за туристе које магнет велике игре лако привуче: у насловном лику у „Театру Михајловски” представљаће се и чувена Полина Семионова, уметница велике интернационалне каријере, Рускиња која је са само 17 година постала примабалерина Берлинске опере и којој је Никија једна од најрепрезентативнијих улога.

Иван Зајцев у лику Солора (Фото Театар Михајловски)

Град са више од сто театара

Санкт Петербург је град који се може много чиме подичити. Поред осталог и импозантним, троцифреним бројем театара у њему. Ретки су такви у којима их је више од сто. А Михајловски – та грађевина у неокласичном стилу, у жуто офарбана – један је од најважнијих и најстаријих (1838) чланова те многобројне театарске породице. Садашње име било је и његово прво име (по великом кнезу Михаилу, из царске куће Романових), које је у међувремену више пута мењано, зависно од историјских прилика у овој великој земљи. Па је тако театар био и Државни, и Петроградски, и Лењинградски, звао се и Мусоргски. У периоду између два светска рата био је и нека врста лабораторије совјетске опере, па су на тој сцени први пут изведена позната дела Дмитирија Шостаковича „Нос” (1930) и „Леди Магбет Мценског округа” (1934), касније преименована у „Катарину Измаилову”.

Коментари1
90c51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

JorgeLB
U Mihajlovskom sam gledao Labuđe jezero s Irinom Perren, a nedavno i Don Kihota s Ivanom Vasilievim. Marinskii je najpoznatiji, ali Mihajlovski je nešto pristupačniji, simpatičniji. Kvaliteta je neupitna, jer se radi o najvećim plesačima i koreografijma današnjice. Mihajlovski je procvao dolaskom Faruka Ruzimatova. Karte su oko 70-ak eura za balet. Za te novce dobijete neponovljivo iskustvo, nešto što pamtite cijeli život.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља