среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:02
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

У потрази за словом „Ћ” на аустралијском гробљу

Протицали су сати и све је било извесније да ја нећу наћи „наше“. У мноштву разних натписа за око ми западе слово „Ћ“. Обрадовах се силно јер напокон пронађох „своје”. Сама на толиком гробљу почех да се смејем. Обузе ме радост као да сам се срела са живим познаницима. Како то човек да објасни ономе ко није емигрант? И мртви постају блиски јер су „отамо“.
Аутор: Зорица Маринковићпетак, 11.10.2019. у 17:41
Фото Пиксабеј

Мислим да је Румунија била моје прво иностранство. Или, ипак, не. Била је то Бугарска – Бургас, Варна, Златни пјасци на Црном мору, па Турска у наставку. Сећам се да нам је отац говорио да нема одласка у иностранство док не обиђемо нашу земљу. Тако је и било. Пре Бугарске и Турске обишли смо нашу земљу, а тада се она звала Југославија, уздуж и попреко.

Памтим многа лепа места из тадашње домовине. Међутим, сама места нису нам била толико интересантна колико гробља. Мој отац је имао интересантну теорију да се на гробљима најбоље види прошлост и садашњост - откривају безброј занимљивих, тужних и интригантних прича, култура и обичаји краја.

Наставила сам татином методом упознавања места и предела, али што се тиче Аустралије, тек после 30-ак година подсетила сам се те давно научене лекције. Иако је највеће гробље на јужној хемисфери, за све ове године живота у Сиднеју никада ми није пало на памет да истражим Руквуд.

Фото Пиксабеј

Из кратко записаних биографских података на спомен плочама, много се може сазнати о емигрантској историји Аустралијанаца. Мене је највише од свега занимало да видим шта је све архивирано у делу „нашег“ гробље.

Руквуд је, у најмању руку, леп спомен парк. Импресиван по величини, највећи је „отворени“ архив у Аустралији. Огроман зелени, валовит парк са споменицима који извиру из подшишане траве. Различита обележја са имена исписаним на енглеском, у златотиску на хебрејском и белим облутком на надгробној плочи, на немачком, јерменском, кинеском, вијетнамском и стотинама других језика.

Патина времена давно је камена обележја пребојила у браонкасто-сивкасту боју, а калиграфска слова ишчилила су од ветра и вековних киша. R.I.P. - Rest in Peace - Почивај у миру, најчешћа је завршница многих епитафа.

Тај дан је био тежак. Висока влага и температура. Нигде живе душе, а велики број оних других. Цео свет на једном месту. Уредно груписани према припадности. Не знам у ком правцу да кренем. По некој логици Срби би могли да буду негде уз Русе или Грке, Јермене …

Светлоплава купола капеле која обележава почетак руског сектора са мноштвом белих крстова са две попречне укошене дашчице и имена исписаним словенским писмом и напокон, ћирилицом, ипак, није био прави траг.

Фото Пиксабеј

Како је мој отац умео да каже, „Обрадујем се кад залутам. Видим и оно што нисам планирао”, тако сам се више пута лажно обрадовала врлудајући по том огромном пространству.

Дуго сам лутала. Протицали су сати и све је било извесније да ја нећу наћи „наше“. Све до изненадне појаве слова „ћ“. У мноштву разних натписа за моје већ уморно око западе оно. Слово „Ћ“. Обрадовах се силно. Напокон пронађох „своје“. Скоро да сам поскочила од радости. Сама, самцата на толиком гробљу почех да се смејем.

У ствари, обузела ме је радост као да сам се срела са живим познаницима. За мене је то био сусрет са незнаним знанцима. Како то човек да објасни ономе ко није емигрант? И мртви постају блиски јер су „отамо“, како би се понекад чуло од неких старијих емиграната. Из дела земаљске кугле су који ти је најближи од свих светских близина или даљина.

Фото Пиксабеј

За мене је тих 200 хектара била једна отворена књига, архив, енциклопедија.

Споменици као „код куће“ – црн мермер са керамичком фотографијом и златним словима. Препознатљива презимена – Мајсторовић, Ђурић, Николић, Милетић, Ковач, Ђерић, Јошевић, Томић, Дојчиновић, Валожић, Матаруга, Трандафиловић, Мичић, Копањева, Војводић, Стојиљковић, Маринковић, Тасић, Пешић, Шошкић, Чубриловић, Гњатић, Крвавац, Бељански, Трандафиловић, Драгутиновић, Илић, Бркић, …

Рођени „у Ниш“, Присјане код Ниша, Кнежица код Ниша, у селу Лободер, Макице, Трновац из Лике, Црквени Бок, Трбушница код Лазаревца, Скорица код Параћина, Бјељина, Кусадак, Драгочај, Црнољевиц, у Великом Бечкереку, Земуну, Вршцу, Београду, Србији, Срему. Неки су из Србије, неки из Југославије. Неки умрли, док су неки „умрели“.

Судбине обичне и оне мање обичне. Неке тужне, а неке непрежаљене. Родитељи неутешни због губитка деце. Неутешни због одвојености од своје родне груде. Епитафи једноставни, уобичајени, речи Ј.Ј. Змаја, лични стихови. Све у свему, место где се види туга, захвалност, бол. Ретки су они исписани на Енглеском, али има и двојезичних.

Споменик најстарије особе који сам пронашла је извесне Лепосаве Поповић рођене 1889, чији је зет био пуковник Никола Павасовић.

Тражећи близину са руском браћом по вери, српска секција испаде ближа кинеској, и нажалост, по мојој процени, најнеугледнија и сасвим скрајнута. Близу утрине и јединог далековода који као да ју је опкорачио, зајашио. Једина секција на којој има издвојен сто за заједничке скупове, расклиман, некако рашчерупан. Тужно неуредан. Делује сасвим непримерено на оваквом месту. 

Ето, ово је прича о једном гробљу, енциклопедији емиграната, архиву података и сликовници судбина и драгом слову „ћ“.

 

Зорица Маринковић, Аустралија

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари38
2f992
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pera
Svaka čast Zorice. Umetnički napisan Tekst. Sve vam najbolje želim. Emigrant u Nemačkoj....
Branislav
Poštovana G-djo Marinković, Lep Vam je tekst. Dosta naših ljudi je sahranjeno na Botany groblju ali i u severnom Sydneyu blizu našeg Crkvenog imanja Elanora Heights. Pozdrav iz Burwooda Sydney
Petar
Interesantan tekst, pogotovo starijima. Ali me negde podseca na Isidoru Sekulic i njenu "Kroniku...". A nju, iako je dobar pisac, ne volim, jer stoji sa strane i podsmeva se ljudima, njihovim zivotima i onome sto od njih prave, najbolje sto mogu. Kazu da je na nju uticao Dzojs, koji je ponekad pisuci vredjao, ali im se Isidora izruguje i sudi, cak i najnormalnijim evolucionim nagonima a to je pakosno. Budite svoji gospodjo, nemojte nalikovati Isidora 2.0 verziji, i sve ce biti kako treba.
Илија
Диван текст, поштована госпођо Маринковић. Растужили сте ме у ово познооктобарско вече. Желим Вам мир, здравље и спокој у том далеком свету и молим Вас да још понекад обиђете наше упокојене.
Dušica
Iako napusten, iako tako nekako skrajnut i tamo negdje pored dalekovoda , izaziva emociju i vama, a evo i nama koji citamo ... lijepo, lijep tekst.
zorica marinkovic
Hvala.
Препоручујем 11

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља