четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

И оштећење књиге је њена историја

Не треба да постоји бојазан да ће хартија брже да пропадне ако се не заштити. Код нас су често непотребно рестаурирани стари рукописи, и што је најгоре, пеглани пресовањем – наглашава Александар Ћеклић, аутор изложбе „Украсни мотиви на повезима хиландарских рукописа”
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 08.10.2019. у 22:00
Фреска Св. Матеј обрезује књигу, Црква Протата у Кареји, почетак 14. века (лево), ​Иконографски мотив, Четворојеванђеље Витошко, 18. век (Фотографије Из каталога изложбе „Украсни мотиви”)

Поводом осам векова самосталности српске цркве у галерији Педагошког музеја у Београду приређена је изложба фотографија „Украсни мотиви на повезима хиландарских рукописа” Александра Ћеклића. Приказано је скоро хиљаду снимака украсних мотива књига од 13. до 18. века, што је плод Ћеклићевог вишегодишњег истраживања.

Филип Трајковић, кустос у библиотеци Педагошког музеја, наглашава да, уз књиге, хиландарска библиотека садржи и повеље српских владара, византијских и руских царева, молдавских кнежева, разних докумената и исправа из турског доба, бакрорезне и дрворезне плоче од којих су отискиване графике за књиге, и повезе књига које су радили стари књиговезачки мајстори у кожи, дрвету и металу.

– Циљ ове изложбе је да српски народ подсети на своју историју, традицију, културу, вредност и место у општој хришћанској цивилизацији Европе, и да не заборави свој национални идентитет који је Свети Сава, пре толико времена, неуморно и визионарски утискивао у српско национално биће, толико да се чак данас може говорити не само о православљу међу Србима, већ и о светосављу. Београдски уметнички књиговезац Ћеклић имао је могућност да благо хиландарске библиотеке види уживо и фотоапаратом пренесе у дигиталну форму – нагласио је Филип Трајковић.

Александар Ћеклић, члан Улупудса и добитник награде „Глигорије Возаровић” за најбољег књиговесца, наглашава да повезивачи књига своју вештину нису записивали, већ су је преносили млађима све до краја 17. века, када је у налету барокног стила, стара вештина брзо заборављена.

– Хиландарска библиотека има 1.052 рукописне и 82 старе штампане књиге које углавном имају сачуване повезе у целини или фрагментима. Срећом, књиге нису рестауриране те њихово обиље у изворном облику представља праву ризницу за истраживање средњовековног повеза. То није случај са другим великим библиотекама које поседују византијске повезе, као што је Ватиканска, где само незнатан број повеза није рестауриран. И у нашим библиотекама су често непотребно рестаурирани стари рукописи, тако да је хартија избељивана, а затим, што је најгоре, пеглана пресовањем, при чему су се губили природна текстура, валовитост и удубљења од штампе, нарушавајући особеност, лепоту и суштину ручно прављене хартије. Нису начињени ни елаборати постојећег стања повеза, са белешкама о градивним елементима, скицама и фотографијама детаља. Чак ни за повез Мирослављевог јеванђеља то није урађено – записао је Ћеклић у каталогу изложбе.

Заборавља се, додаје, да вредност једној књизи даје и њена старина коју чини рукописни или штампани текст заједно са повезом.

– Има случајева да су књиге обрезиване, да се већи број књига повеже истим платном тако да оне у библиотеци делују безлично. Користи се кожа која је штављена хемијским средствима, па одудара од старе коже која је штављена биљно, не поштују се стилске особености времена у којем је настао повез, користе се синтетички иреверзибилни лепкови. Не треба да постоји бојазан да ће оштећена хартија или повез брже да пропадају ако се не заштите. И оштећење књиге је њена историја. Важно је само да услови чувања буду одговарајући. Свестан оваквог стања, професор Ђорђе Трифуновић је на многим књигама у Архиву САНУ и Народној библиотеци Србије остављао цедуљу са текстом: „Молим да се рукопис не даје на конзервацију” – подсећа Ћеклић.

На основу сачуваних фресака може да се реконструише да су за повезивање књига коришћени: дрвена стега, шило, сврдло, длето, игла, нож, дрвени шестар. Користили су јарећу кожу и ланени конац, као и лепак од брашна. Повези без орнамената били су веома ретки. На повезима се виде мотиви двоглавог орла, концентричних кругова, змајева, вукодлака, крилатих бића, птица, лавова, и биљни орнаменти: кринови или љиљани, као и палмете – лепезасти украси.

Александар Ћеклић каже да на неким повезима делује као да су мајстори радили „од ока”, и баш у тим малим скретањима од савршености, препознаје се траг људске руке и душе.

Украшавање златом

У Типику о црквеном сликању епископа Нектарија из 1599. налази се упутство за украшавање кожних корица златом: „Узми пресно беланце и додај му трећину воде, добро измешај и мажи по кожи где ћеш златити, а потом стави злато и басму мажи медом или говеђим салом па отари злато влажном крпом.”


Коментари0
776b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља