недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55
ИНТЕРВЈУ: ГОЦЕ СМИЛЕВСКИ, писац

Дао сам живот заборављеној Фројдовој сестри

Веровао сам да у свом роману треба да опишем, а не да осуђујем
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 07.10.2019. у 21:00
(Фо­то Galya Yotova)

После доласка нациста у Беч, Сигмунд Фројд бежи са својом породицом, сестром своје жене, кућним помоћницама, личним лекаром и његовом фамилијом, са псом. У окупираном граду оставља четири сестре, које убрзо одводе у логор, у сигурну смрт. Ове околности у свом роману „Сестра Сигмунда Фројда” описује Гоце Смилевски, дочаравајући детињство сестре Адолфине и Фројда, њихову блискост, као и отуђеност у каснијим годинама, доводећи их у везу са бечким интелектуалним и уметничким круговима тога доба. Добитник Европске награде за књижевност, Гоце Смилевски у овој прози успоставља и посебан однос према лудилу, креативности и такозваној нормалности. Роман је у преводу Зорана Пеневског објавила „Лагуна”, чији ће Смилевски бити гост на предстојећем 64. Међународном београдском сајму књига.

Због чега вас је привукао лик Адолфине, једне од пет сестара Сигмунда Фројда? Како сте долазили до података о њеној личности, и у којој мери су догађаји у овом роману у вези са њом измаштани?

Стварање овог романа било је попут реконструкције, или, тачније, замишљања и маштања, једног портрета са којег је време збрисало готово све боје, и на платну оставило неколико тачака, које су сугерисале трагику постојања. Читао сам писма Сигмунда Фројда, јер се у некима од њих помињу његове сестре, мемоарску књигу Фројдовог сина Мартина, који се у неколико реченица дотакао живота своје тетке, која је бринула о њему када је био дете, а који ју је описао у тој својој књизи са пуно потцењивања. Истражио сам свет, који је окружавао Адолфину од њеног рођења па све до смрти, о томе како се живело у 19. и с почетка 20. века. Сазнао сам што сам више могао о Холокаусту, проучавао психоанализу, студирао целокупна дела Сигмунда Фројда, и тумачења његовог учења. Био је то посао дуг седам и по година, током којих сам схватио да романсијер не може да реконструише живот једног људског бића које је историографија заборавила, али може измаштати тај живот. А можда мој несвесни циљ, да ето употребим Фројдову терминологију, за само писање овог романа није био реконструкција реалности, или онога што је могло бити реално, већ створити уметност од једног од многих живота које је историографија заборавила.

Да ли окривљујете Фројда због тога што је оставио сестре, у оквиру ове фикције?

Писци имају право да, када пишу, осуђују, али сам веровао да у свом роману треба да опишем, а не да осудим, ту трагичну Фројдову грешку. И надам се да сам успео у томе.

Како из перспективе 21. века тумачите Фројдов однос према сексуалности, нарочито према женској, и како видите његове релације према сопственој породици?

Фројд је, говорећи о сексуалности, са једне стране наступао из позиције мушкарца централно-европске средње класе 19. века, а са друге стране, дао је тумачења која се тичу најтананијих феномена људске душе. Величину његове мисли можда најбоље дочарава његова не баш скромна изјава да је задао трећи ударац људској мегаломанији. Према његовим речима, први је то учинио Коперник са тврдњом да Земља није центар универзума, други – Дарвин, са тезом да нисмо настали од Божјег даха већ од мајмуна, и трећи он, Фројд, који је открио да нисмо оно што мислимо да јесмо, већ смо слуге несвесног дела своје психе. А када је грешио у својим тумачењима, теоријама и ставовима, огрешио се највише о жене. Негде при крају свог живота Сигмунд Фројд је покушао да се искупи за такве ставове, рекавши да су жене за њега биле и остале „тамни континент”, дакле да није успео да схвати њихову суштину. Мислим да је тим својим исказом он, на неким начин, признао своју заблуду да се личност сваке жене конституише око осећања зависти које се, како је писао, формира у раном узрасту код девојчица. У роману сам његовом погрешном тумачењу жена супротставио начин на који живи његова сестра Адолфина: уместо у зависти, њена личност је укотвљена у тузи и радости, у чежњама и маштањима, у љубави, пожртвованости и саосећајности.

Док чита вашу књигу, читалац пред очима има патријархално доба краја 19. прве половине 20. века, у којем је живот жене најчешће био страдање због подређености мушкарцу. Када у тај контекст постављате и сестре Кафке и Климта, имате ли на уму жртве које су оне подносиле у оквиру породица због величине њихове браће?

Околности су толико промењене, да ми данас већ не можемо ни да замислимо ситуацију у којој су се налазиле Адолфина Фројд и Клара Климт, а која је била резултат патријархалног друштва. Данас је жена која живи сама прихваћена као особа која је начинила такав избор, а у деветнаестом веку то је било проклетство, те су жене биле подсмех за околину, стид за породицу и тај притисак се тако снажно обрушивао на њих да је највећи проценат самоубистава у 19. веку, у Бечу, био заступљен међу неудатим женама. Са друге стране, што се тиче братско-сестринских односа, мора се рећи да Франц Кафка није бацао око себе такву сенку какву су бацали Климт и Фројд, сенку коју је на неки начин поклопила људе око њих. Е, сада је ту још једна битна разлика: док је Адолфини Фројд и Клари Климт била потребна помоћ браће због сукоба са околином, коју најчешће нису ни добиле, дотле је Отла увек била заштитница свога брата када се Франц Кафка осећао немоћним пред психичким насртајима својих родитеља, јер он је био тај који је, попут Адолфине и Кларе, остао до краја живота на неки начин зависан од својих родитеља.

Да ли су се Фројдова и Кафкина сестра заиста среле у логору и да ли су Адолфина и Клара, Климтова сестра, заједно живеле у душевној болници?

И Адолфина Фројд и Отла Кафка биле су у логору Терезин. Не постоје подаци о томе да ли су се среле; уосталом нема никаквих података о њима након њиховог одвођења у логор: само датум смрти. Тако да је то једна могућност која је у роману постала стварност. Што се тиче Климтове сестре, о њој је сачувано подједнако мало података као и о Адолфини. Знамо да је остала да живи са својом мајком, и да је патила од тешке форме депресије. Та сличност у њиховим животима била је пресудна да их у роману повежем снажним пријатељством.


Коментари2
6164e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Boško Tomašević
Evo jednog pisca koji obećava, nekovencionalnog, ozbiljnog u pogledu svojih pripremnih radnji za pisanje romana. Sedam i po godina istraživati materijal za svoj roman! - zar to nije retkost medju piscima željnih brzopisa i da im romani onako, iz čistog mira, postanu "bestseleri". Veoma dobar intervju. Moje poštovanje i autorki intervjua i intervjuisanom mladom piscu, g. Smilevskom.
Mihajlo
Vrlo pitko napisano, posle dugog istrazivanja, BRAVO!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља