четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43
НЕ САМО О ПОСЛУ: ВЛАДАН ТРИЈИЋ

Наш тата Индијана Џонс

Истражујући нашу рукописну баштину која је у великој већини ван наших граница, Владан Тријић, археограф Народне библиотеке Србије, често је у ситуацији да трага за вредним делима разасутим по целом свету па је од своје породице добио надимак по чувеном филмском јунаку
Аутор: Драгољуб Стевановићнедеља, 06.10.2019. у 10:12
(Фотографије: Небојша Марјановић)

Ни археолог ни географ, већ археограф. Занимање Владана Тријића има наизглед необичан назив, али како и сама сложеница каже у преводу на српски, реч је о старом писању, истраживању старих рукописа насталих пре више векова.

Он није једини који се код нас бави истраживањем књига „староставних”, у Одељењу за археографију Народне библиотеке Србије запослено је још неколико његових колега истог звања, а у Србији још једна институција има у свом домену рада археографију и то Библиотека Матице српске.

– Иако са стране може да изгледа као да цедимо суву дреновину, то је, у ствари, диван и узбудљив посао. Преко рукописних књига смо у контакту с људима прошлих времена јер је свака од њих јединствена, непоновљива, свака на различите начине одражава личност њеног творца и отуда узбуђење. Ми смо као детективи јер о рукописима, углавном, мора да се закључује посредно; ретко када се у књизи каже ко ју је, када и у којим околностима израдио. Уз то, до налажења места једног рукописа у мозаику културне историје се долази дуготрајним и помним сагледавањем. Лично, бавим се садржином и физичким особинама рукописа, материјалом за писање, начином на који је настао и променама кроз које је прошао, његовим историјским путем. Моје колеге филолози, историчари уметности, теолози по образовању, изучавају текст, језик, писмо, украсе, белешке на маргинама, водене жигове. На крају посла укрштамо чињенице до којих смо дошли и изводимо закључке који служе научницима за даља истраживања, каже Владан Тријић.

Као Индијана Џонс

Он је по свом основном образовању историчар, доктор је историјских наука, а археографијом се бави од 2002. учећи кроз практичан рад и стичући потребна знања пошто за ову професију нема факултетског образовања ни одговарајућег курса.

Када је почео да ради имао је огромно страхопоштовање према старим књигама. Сећа се прве коју је узео у руке, био је то рукопис из 16. века. Имао је велику трему, признаје да се тресао као прут јер никада није нешто тако вредно држао у рукама, плашио се да негде не погреши, да не оштети листове или корице. Данас је то постала рутина, током ових седамнаест година радио је и на много вреднијим рукописима од тог првог, али због година проведених у послу нема више страха, већ само поштовања.

– Постао сам у међувремену и истражитељ јер често сам у ситуацији да покушавам да уђем у траг неком рукопису, а они су расути по земаљском шару. Овај део нашег културног наслеђа је јако разуђен, наши манастири, главни носиоци писмености током векова, углавном су опустошени, архиве такође, властеоске библиотеке. Најтрагичнији догађај за нашу књигу десио се 1941. године када је бомбардована зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Том приликом заувек су нестали уникати: 1.424 ћирилска рукописа и других старих књига међу којима стотинак рукописних књига на пергаменту, многе повеље, инкунабуле и друге старе штампане књиге – каже Владан Тријић.

Са осмехом се присетио како су његова три сина због његовог истражитељског рада били поносни на свог оца и прозвали га Индијана Џонс. То је било у време када је преговарао с једним Грком, по имену Костантинос, о купопродаји вредног српског рукописа, али су се испречиле процедуралне препреке с наше стране и Грк је одустао.

– На крају смо ипак нашли срећно решење, те је он своју породичну заоставштину, Панагирик с краја 14. или почетка 15. века, с јединственим текстовима, продао манастиру Хиландару, а како је манастир територијално део грчке државе све је одрађено лако, тако да је рукопис сада ипак део српске културне баштине – каже наш саговорник.

Под кровом Народне библиотеке Србије налази се више од пет милиона књига, часописа, фотографија, мапа, гравира, це-де ромова разног порекла и доба. Најдрагоценији примерци су 320 рукописних књига и стотинак примерака старе српске штампане књиге.

Због историјских прилика, често врло неповољних, чак четири петине српског рукописног наслеђа налази се изван Србије. Свака књига је уникат и може да исприча неку давно заборављену причу и зато људи од културе, а нарочито „форензичари” рукописа, морају да буду врло опрезни, пажљиви и систематични.

– Највредније благо је у Хиландару, али имамо изузетних рукописа и у Паризу, Лондону, Москви, Софији, у Загребу, Љубљани, Бечу, САД. Њихов пут је често веома живописан: на пример, један Каноник из 14. века, који се најпре налазио у српском манастиру Светих арханђела у Јерусалиму одакле је доспео у манастир Свете Катарине на Синају, крајем 19. века је преко Каира набавио Ватрослав Јагић, да би, на крају, већи његов део завршио у Санкт Петербургу, а мањи у Паризу. Током 19. века Аустроугарска је откупљивала наше вредне књиге из Старе Србије и са Свете Горе и оне се налазе у Бечу, а неколико десетина примерака је у Загребу, у Хрватској академији знаности и умјетности, међу њима и најстарији препис светосавског Номоканона, односно Законоправила.

Заљубљеник у Хиландар

Посао археографа водио је Владана Тријића у Сент Андреју, Аустрију, Чешку, Париз, Ватикан... „Форензика” некада траје месец дана, некада недељу или две, зависи од књиге. Највећи утисак на њега је оставио Хиландар.

За 17 година провео је укупно годину и по дана на Атосу. У овој светињи има пуно посла, многе је рукописе временом оштетила влага или неки други узрок, а тамо имамо укупно 946 ћириличних рукописних књига и рукописних фрагмената. Међу њима су неке од најлепших и најдрагоценијих српских средњовековних књига. Уз њих јако је вредан још и 241 грчки рукопис, уз савремену библиотеку која има преко 20.000 књига.

– Има на Хиландару посла за више деценија – каже наш саговорник који од како су му синови порасли заједно с њима одлази на Свету Гору. И они се много радују тим одласцима, заволели су ово место, једва чекају да изнова посете Хиландар.

– Заједно са мном преживљавају узбуђења која ми доноси овај посао. Све то делује као испуњење професионалног и личног сна. Старе књиге нам причају своје приче у којима се у суштини све врти око врлине, уче нас да мислимо и деламо на добро и већ вековима позитивно утичу на све оне који су са њима у додиру, па тако и на мој и на живот моје породице – закључује археограф Владан Тријић.

Београдски паримејник

Један од највреднијих рукописа који се чувају у Одељењу за археографију је Београдски паримејник из прве четвртине 13. века чије је фототипско издање недавно изашло из штампе. То је и најстарија књига Народне библиотеке Србије, а овим се потезом наша национална институција придружила прослави осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Паримејник чине одломци из Старог завета који се читају на богослужењима. Препис је доста оштећен, али је драгоцен због тога што сведочи о великој старини, о периоду писмености од светих Кирила и Методија до добијања самосталности СПЦ, али и о културним приликама у доба Светог Саве.

Осим овог рукописа наш саговорник нам је између осталих показао и Призренски препис Душановог законика који, како је на основу водених знакова утврђено, потиче из 1520. до најкасније 1525. године. Још једна књига коју је писао исти писар постоји у Хиландару па се претпоставља да је и овај рукопис тамо настао.

Српска Александрида

Садржина рукописних књига је претежно хришћанска и реч је најчешће о преписима преводне или оригиналне књижевности насталим у манастирским срединама. Ту су, на пример, Свето писмо, житија светих, химнографски састави, дела учене књижевности, требнички чинови попут крштења, венчања, сахрана, исповести, дакле све оно што је прожимало живот средњовековног човека. Али има и оних дела која нису у вези с богослужењем.

Иако је књижевност средњег века била највећим делом верског карактера, феудалци су могли да се опусте и уз световне жанрове. Тренуци доколице прекраћивани су и читањем романа и приповедака који су, додуше, увек имали поучну ноту. Дела источњачког порекла, попут приповетке о животињама „Стефанит и Ихнилат”, из староиндијске књиге „Пачантантра”, и морално-поучног романа „Варлаам и Јоасаф”, с христијанизованом легендом о Буди, улазе у нашу књижевност преко Византије и Персије.

Још један роман с темом из легендарне античке прошлости био је у то време доступан нашој властели – „Српска Александрида”, о Александру Великом који је приказан као средњовековни јунак, такође и „Роман о Троји”. Мада нису сачувани у засебним преписима, били су познати и западни витешки романи „Тристан и Изолда”, „Бово од Антоне”, „Ланселот”.

Наслеђе

Рукописне књиге су умножаване у манастирима и другим срединама, на пергаменту или хартији, свечаним писмом или брзописом, мастилом и трском или пером, а украшавали су их илуминатори. Српске ћирилске штампане књиге настајале су од 1494. када је, на српскословенском језику, израђена прва штампана књига међу православним Словенима, па све до 1638.

Експертизе

У Одељењу за археографију раде се експертизе рукописа који су у приватном поседу и процењује се њихова вредност. Наш саговорник истиче да свако може да донесе оно што има без бојазни да ће му имовина бити национализована, стручњаци су ту само да процене значај старих књига и да их уврсте у регистар националне баштине.

 

 


Коментари3
f71f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Аца Дорћолац
Његови наследници кроз сто година ће наилазити на занимљива открића... неће бити сигурни да ли је реч о српском, хрватском, бошњачком ил црногорском језику а све писано јединственим латиничним писмом. Срам било ову државу која је саучесник културоцида над српском баштином!
Саша
Веома леп чланак. На реченицу : "Најтрагичнији догађај за нашу књигу десио се 1941. године када је бомбардована зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Том приликом заувек су нестали уникати: 1.424 ћирилска рукописа " бих додао и следеће. Библиотека није случајно бомбардована а након 41. је из преосталих архива однето 40. возних вагона материјала правац Берлин, Беч. Ти архиви у највећем делу још нису враћени а "шкакљив" део најстарије историје је вероватно уништен/прерађен.
Dule Astro
Biblioteka JESTE slučajno pogođena i to ne bombom, već zapaljivom patronom koja je slučajno doletela i pala u zgradu koja je bila zaključana i niko nije bio u njoj, niti je obilazio naredna 24 časa. Drugim rečima jedan veliki nemar u kombinaciji sa nesrećnim spletom događaja. Da je bila namerano bombardovana ceo Kosančićev venac bi bio sravnjen sa zemljom. Bombe tada nisu bile toliko precizne.
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља