четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Ратни ветеран Хелсинки као феномен

Прву сезону серије „Ла каса де папел” снимали смо без претензија да ће то неко гледати ван Шпаније, за мене је то била најобичнија улога. И онда – доживела је популарност у Јужној Америци, на Блиском истоку, у Европи… Гледао сам документарну серију „Златни момци”, и у другој епизоди се појављује Ђорђе Балашевић с мајицом с натписом „Ла каса де папел”. Остао сам без даха! Стивен Кинг пише о овој серији, јавио ми се Паоло Коељо на „Твитеру”, каже глумац Дарко Перић
Аутор: Јована Цветковићуторак, 01.10.2019. у 22:27
Дарко Перић (Фото Tamara Arranz)

Напустио је Србију 1995. и тада је кренуо у Темишвар на студије ветерине. Жеља за усавршавањем глуме одвела га је у Берлин, а потом у Барселону. Дарко Перић је данас искусни глумац, са чијим се талентом свет упознао када је заиграо једну од главних улога у „Нетфликсовој” најпознатија серија ван енглеског говорног подручја ‒ „Ла каса де папел”. Он тумачи лик Хелсинкија, ратног ветерана из Србије који се, заједно са својим кумом Ослом, придружује тиму пљачкаша који упадају у Краљевску ковницу Шпаније с дуго разрађиваним планом мистериозног Професора. Серија је снимана за шпанску публику, али је јако брзо доживела велику популарност, прво у Јужној Америци, на Блиском истоку и у Турској, а онда у Француској, Италији...

Црвени комбинезон и маска с ликом уметника Салвадора Далија постали су заштитни знак отпора, јер у серији прича почиње заузимањем ковнице новца ради пљачке, али се то претвара у нешто сасвим друго. Прве две сезоне су освајале свет полако, док је дочек треће био виралан.

– То је сада феномен – каже Дарко Перић за „Политику”. Управо захваљујући нашем насмејаном саговорнику и његовом лику у серији, који разбија стереотипе запада, свет данас мало другачије гледа на Србе.

Ваш лик је прво био замишљен као Чечен. Како је дошло до вашег ангажовања за лик Хелсинкија какав је у серији ?

Одрадио сам кастинг на препоруку неких мојих пријатеља редитеља, а уједно сам снимио и једну епизодну улогу с истом продуцентском кућом две-три године пре серије. Без кастинга, без аудиције не би било ничега. А то како је од Чечена постао Србин, то јест како су обојица (и Хелсинки и Осло прим. аут.) постали Срби... То је био мој захтев зато што сам сувише млад да бих био у рату у Чеченији.

У серији изговарате реченице на српском језику. Колико сте интервенисали на тексту?

Углавном је то моја иницијатива. Сценаристи траже да се држимо сценарија. Лик који тумачим је специфичан, није типичан криминалац из источне Европе. Трудим се, где год могу, да убацим нешто пошто сам се као клиња увек одушевљавао кад видим неки страни филм, па видим неке људе с наших простора да убаце тако нешто са чиме се ми идентификујемо. Тако је та чувена песма „Свилен конац” исто била моја идеја и има ту још неколико. Нажалост, не можеш све да убациш.

Видели смо и да Хелсинки не говори добро шпански. Колико је било тешко да одглумите да не знате језик који сте већ савладали?

Ми глумци увек волимо нове изазове. Мени је то, поготово у првој сезони, било заиста тешко. Хелсинки је лик који је сушта супротност мени – ратни ветеран који је можда био и у затвору у Шпанији, одакле га је Професор врбовао. У новој сезони мој лик говори боље шпански, јер је провео две године у Аргентини.

Хелсинки и Осло су у ствари Мирко и Ратко.

То је исто био мој допринос, да се зову Ратко и Мирко Драгић. Рат и мир. Има и Чеха који се зову Мирко, не знам има ли Руса који се зову Ратко. Моја генерација је имала Мирка и Славка. То је било и за мог зета, он се зове Мирко.

Хелсинки није само опасан момак већ и „добри меда”, како га назива Најроби. Ко је најзаслужнији за то?

Ова серија је постала феномен зато што ништа није нормално у вези ње. Прву сезону снимали смо без претензија да ће то неко гледати ван Шпаније. И за мене је то била најобичнија улога. Тако су и они лежерно схватили писање сценарија док смо ми снимали. И онда су, гледајући како се ко понаша, развијали ликове. Упознали смо се са сценаристима, с креатором серије и то је прво била као шала: медведић, тетоважа и одједном се неко досетио да би он могао да буде геј. Смејао сам се зато што ми је уобичајено да глумим такве ликове ‒ ветеран из бивше Југославије, руски мафијаш, бајкер опасни ‒ и онда бум. Захвалан сам због тога зато што је то такву промену донело у мом животу и каријери и промену на то како људи гледају на Србе. Свакодневно добијам поруке преко „Инстаграма”. Јутрос сам добио поруку од неког Албанца: „Сербијан Албанијан брадер, риспект.” Хрвати ми шаљу: „Баш нам је драго кад је неко наш успео.” Јављају ми се буквално од Вардара па до Триглава, дијаспора, људи из места за која немам појма да се серија уопште гледа. Последњих неколико дана добијам поруке из Скандинавије. Тамо је то најгледанија серија. Сама чињеница да није типичан криминалац, како углавном представљају Србе на филмовима, донела је толико позитивних промена у мом животу.

Пре неколико година сте учествовали на кастингу за српски пројекат, али изабран је други глумац. Има ли нових понуда из Србије?

Пре неколико месеци су ми писали за неку серију, али ја немам времена, јер имам толико пројеката по Европи и свету. Био бих арогантан када бих рекао да немам интересовања да радим у Србији, али нисам добио, за сада, интересантну понуду.

Како вам се чини филмска и ТВ сцена Србије?

Ја сам генерација која се неких глумаца сећа када су били клинци: Никола Ђуричко, Сергеј Трифуновић… Одушевио ме је филмом „Терет” Огњена Главоњића, кога лично познајем. Пријатно изненађење ми је и филм Лазара Бодроже и њега лично знам, „Едерлези рајзинг”. Разочарао сам се у квалитет филмова с Балкана. И даље волим и тврдим да је југословенска кинематографија била једна од бољих у Европи, тако да је тешко поредити оно што се сада ради с оним што имам као узор. Знам да има много талентованих људи, али увек нешто кочи. Наравно, има и добрих филмова које нисам одгледао, па млађу генерацију не познајем.

Шта је то што волите из југословенске кинематографије?

Југословенски црни талас је нешто најбоље што се десило икад на Балкану. Сви ти филмови Живојина Павловића, Макавејева, глумци: Алигрудић, Драган Николић, Љуба Тадић… Кад бих кренуо да набрајам... У Црној Гори сам видео неколико класика и један од њих је „Дечко који обећава” – који је снимљен 1981. и можеш да га поредиш с оним што је радио Педро Алмодовар у Мадриду осамдесетих. Ако није и бољи. Једино што је парирало томе је можда „Како је пропао рокенрол”, с Ђуром из групе „Бомбај штампа” и „Дисциплином кичме”. „Давитељ против давитеља” је скроз луд филм, какве су Американци правили тих година. У Европи ниси ни могао да видиш такав филм осамдесетих… Упознао сам Патришу Аркет. Њен муж је један од бољих савремених сликара реализма и он је луд за Макавејевим. Јер, Макавејев је геније.

Како сте реаговали кад вам је речено да ће се снимати нове епизоде, с обзиром на то да је прича била заокружена?

Ми смо сви мислили да је готово. Кад је „Нетфликс” откупио серију и када се видело да је то глобални феномен, онда су одлучили да наставе. И као што је у трећој сезони Берлин опет ту, јер то је све фикција, свега може да буде. Као „Кил Бил”. Прошле године, средином лета, јавили су нам да је могуће да ћемо да снимамо крајем године. И ми смо сви рекли: „Па добро, хајде.” Искрено, сумњали смо у то шта ће и како ће, али то је већ уиграна екипа. Како каже један мој пријатељ: „То више није серија. То је феномен.” Пред утакмицу с Аргентином гледао сам документарни серијал „Златни момци”, и у другој епизоди се појављује Ђорђе Балашевић с мајицом „Ла каса де папел”. Остао сам без даха! Стивен Кинг пише о томе. Није то шала. Јавио ми се Паоло Коељо на „Твитеру”. То су озбиљни писци.

Какви су вам планови?

Не знам. Ни месец дана није прошло како смо завршили снимање треће и четврте сезоне, само се још не зна датум када ће бити премијера четврте. Хоћу мало да се одморим, али већ имам неке нове пројекте у виду..


Коментари1
1cab6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

djerdapko
Kladovljanin!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља