среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:43
ПОВОДОМ НЕУСПЕХА КОШАРКАША

Разочарaње, али не и трагедија

Трагедија је оно што се догодило Мицићу, који је остао без мајке, а не пораз на спортском терену. – Селектор Ђорђевић преузео одговорност на себе. – Како са свим поукама наставити борбу за Токио
Аутор: Александар Милетићчетвртак, 12.09.2019. у 19:00
Да су могли боље, играли би боље: кошаркаши Србије (Фото В. Марковић)

Они који неуспех наших кошаркаша називају „трагедијом” вероватно никада нису искусили трагедију или је за њих спорт и даље у античком добу, као питање живота и смрти. Од свега што је наш тим задесило у Кини, само једна ствар се може назвати трагедијом, оно што се догодило Василију Мицићу. Њему ни сто златних медаља не може да врати мајку.

Трагедије се догађају свакодневно, личне, народне, глобалне… У дану кад је наша репрезентација изгубила од Шпаније, ураган Доријан је однео више од 50 живота на Бахамима и 70.000 људи оставио без крова над главом.

Лако је доказати да спортски резултати снажније утичу на сиромашније земље, тамо где народ покушава свакодневне недаће да надомести успесима спортских јунака који им дају привид сопствене моћи. Тако су и милиони људи у Бразилу, када је Аиртон Сена трагично настрадао на стази формуле 1, констатовали да више не постоји ништа што може да упали пламичак наде у њиховој мрачној стварности. Њихова беда бивала је увек мања када би се Сена поливао победничким шампањцем на подијуму. Мирис тог шампањца осећао се чак и у најзабаченијим фавелама, где није било пијаће воде и основних средстава за живот…

Ако је нашим кошаркашима за утеху, и једном Новаку Ђоковићу многи нису опраштали тренутке слабости (кад се мучио с повредом лакта), заборављали су све његове подвиге и прогнозирали му још црњу будућност. Невоља је у томе што трезвен, разуман свет тешко избија у први план на друштвеним мрежама (а ту се изриче „коначна пресуда”), па се тако сва та прљавштина пролије на све стране и још крсти јавним мњењем. И онда сво то пљување надјача неке праве критике које су увек добродошле у оваквим ситуацијама.

Новинари су некада били толико мудри, толико свесни значаја спортиста за своју земљу, да су и у тренуцима њихових посртања знали да нијансирају речи, а да тиме нити умање оштрину свога пера, нити закину читаоце за добар аналитички текст…. Тако је, рецимо, некадашњи уредник Спортске рубрике „Политике” Коста Стаменковић, средином шездесетих прошлог века, одржао лекцију једном колеги почетнику који је извештавао са меча ОКК Београда. Тај млади новинар је, у жељи да се што пре прослави, ставио наслов: „Кораћ разочарао”! Стаменковић је извадио шлајфну из машине, поцепао је на пола, а затим рекао: „Драги колега, Кораћ никада не може да разочара. Ставите наслов: Кораћ није имао своје вече”! Нормално, велики Кораћ је већ у следећем колу постигао 50 поена и био темељ успеха наше репрезентације пуних десет година.

У данашње доба, наслов „Српски кошаркаши разочарали” био би сасвим адекватан, прихватљив чак и за наше кошаркаше, али је сувише млак да би оправдао постојање већине медија. Какав би то био наслов без „катастрофе”, „трагедије”, „бламаже”, „бруке”…

Нико не жртвује цело лето и одлази на светско првенство да би тамо разочарао и себе и друге. Да су могли да играју боље, наши кошаркаши би и играли. А зашто нису, то знају они и селектор Александар Ђорђевић који је, у духу неких својих претходника (Ранко Жеравица 1967, Ивковић 2013…), преузео одговорност на себе. Али, не треба заборавити да је то исти онај тренер кога смо дизали у небеса, који је вратио веру у нашу кошарку, који је пет година држао национални тим у самом светском врху (европски, светски и олимпијски вицепрваци).

Нити је он лошији селектор него што је био, нити су наши играчи лошији но што су били. Овога пута нису успели, нешто није штимало међу њима, али важно је оно што је Немања Бјелица у свом емотивном обраћању после пораза од Аргентине рекао: „Дошли смо овде као тим, сада морамо да се вратимо кући као тим”!

Да ли је Ђорђевић могао боље? Сигурно је могао боље! Да ли је негде погрешио? Сигурно је погрешио! Очигледно у једном: што се због „општег интереса” није држао неких својих принципа који су га водили ка успесима. Наш тим није стигао до медаље само због тога што није био на високом физичком нивоу као претходних година, а то је последица недовољног броја дана на припремама неких од носилаца игре (што због прописа НБА, што због ситнијих повреда које су неке избациле из строја пар дана уочи шампионата). Док је било свежине, екипа је дисала пуним плућима. Многима је душа била у носу како је шампионат одмицао, па је изостала фајтерска игра која нас је свих ових година држала у врху.

Зато смо на Европском првенству у Истанбулу пре две године, без десетак врхунских играча (неки су тај тим назвали „Б репрезентацијом”) пуцали од снаге и млели све ривале до финала, јаком одбраном и снажним ритмом. Зато се наша селекција на „Мундобаскету 2014” у Мадриду (три пораза у групи) и на Олимпијским играма у Рију 2016 (два пораза) стреловито дизала како су наилазили мечеви одлуке и стизала до финала са Сједињеним Америчким Државама.

Већина нас је отписала репрезентацију пре пет година у Шпанији (аутор ових редова јој је прогнозирао четвртфинале), већина је очекивала крах пре две године у Истанбулу, већина је отписала екипу после лошег старта на Играма у Рију… Биле су то погрешне претпоставке. Отписани су дочекани као хероји, а „Сале национале” поређен са Живојином Мишићем.

Сада је већина нас очекивала златну медаљу, а на бронзу гледала као на слабу утеху. Наша очекивања су опет била погрешна… Али, шта да кажу једне Сједињене Државе које три пута узастопце на великим такмичењима са НБА звездама (2002, 2004, 2006) нису успеле да дођу до финала (2002. биле шесте), што и сада неће бити у борби за одличје, или што Шпанија са најбољим тимом у својој историји, пред својим навијачима (СП 2014), није могла да прође даље од четвртфинала. Нико није претплаћен на успех, али је величина у томе како се понаша после неуспеха. „Наша слава није у томе да никада не паднемо, већ да се сваки пут кад паднемо – подигнемо” (Конфучије)!

Сада је само питање како ће се наш тим понашати. Не само у Кини, већ и дугорочно (са Ђорђевићем или неким другим тренером). Имамо десетак квалитетних младих кошаркаша и много изазова (како у све тежим околностима обезбедити играче из НБА и Евролиге за националне акције) и циљ који је много већи од Кине, а то су Игре у Токију. Била би велика штета да Србија не буде једна од 12 селекција на највећој смотри спорта наредног лета, јер тај догађај су најбоља могућа промоција и за спортисте и за њихове земље. Важно је бити стално присутан на највећим такмичењима, стално водити битке са најбољима (без тога нема ни стабилног финансирања) јер видимо колику цену плаћају Хрвати и Словенци којих не само да нема у Кини, већ их неће бити ни у Токију.

Не треба бацати дрвље и камење на наше играче. Треба их охрабрити и пробудити у њима понос да се изборе за Токио (квалификације почетком наредног лета) и у њему искупе за неуспех у Кини. Зато ћемо за најаву данашње утакмице парафразирати Душка Радовића:

„Молим кошаркаше Србије да данас победе Американце, ако могу. Ако не могу, онда неки други пут кад буду могли.”


Коментари10
91561
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

micic luka
U celoj ovoj prici nema ni traga da su igraci izjavili ili obecali da ce biti najbolji, osvojiti medalju, vec samo da ce pokusati. Sve ostalo je kreirala okolina. Budu li na kraju peti to je uspeh vredan paznje, ali kako to mesto ne omogucava ucesce na OI ostaje zal da su mogli, shodno kvalitetu kojim raspolazu, da preskoce i tu prepreku.
Данијел
Овакав текст нам је требао. Није ово трагедија, али јесте велика жал. Но шта је ту је. Прст на чело, добро размислити о свему, исправити грешке и идемо даље. А површни коментари су вјерујем израз мањине која од досаде не зна шта би него да другога куди. Лакше је ипак него самог себе. А наравно како су медији саставни дио друштва имамо и површних медија који све то прате.
Bojan Krajinovic
Mogu samo da skinem kape i autoru teksta za napisan tekst, i treneru nacionalne selekcije. Iskreno se nadam da će Đorđević ostati selektor još dugo, jer ovo što se desilo u Kini je samo privremena slabost i ne verujem da će se nastaviti. Ali me boli da čitam komentare naših ljudi koji nisu stručni i koji se ne vode zdravom logikom kada bacaju deblje i kamenje na ovu selekciju i lik Aleksandra Đorđevića, a onda kada se ostvare uspesi slave pobede kao da su njihove.
Juraj
Vrlo lep i mudar tekst. Pametnima dvoljno.
dipl. agronom
Bitno je da su novinari imali svoje euforicne dane,i jedino su njihove prognoze,omanule 100 %...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља