петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:59
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Нису сви рођени за Холивуд или Силиконску долину

Талентовани кошаркаш срећу тражи у НБА, глумац у Холивуду, кувар у Лос Анђелесу, технолошки геније у Силиконској долини, најбољи ђаци на Харварду или Колумбији. Али Америка као магнет привлачи и друге, милионе емиграната из скоро сваке државе на планети. Сваки дан ти несрећници губе животе у реци Рио Гранде у покушају да се дочепају „обећане земље”.
Аутор: Марко Смиљићнедеља, 08.09.2019. у 16:00
(Фотографије Пиксабеј)

Прошло је скоро десет година од како сам постао грађанин Сједињених Америчких Држава. Дошао је тренутак да нађем мали кутак, далеко од очију других, купим десет ружа и почастим себе са добром флашом вискија. Заслужио сам, ал' не знам да ли да славим ил' да плачем?

Кад сам стигао овде све ми је било ново, другачије. Некако чудно. Другачија култура, економија, клима, језик, понашање у кући, на улици, јавном превозу, у пабовима, са девојкама на првим изласцима, па чак и у опхођењу према кућним љубимцима. Разлика између мале Републике Српске и моћне Америке.

Ал` кад си у Риму, буди Римљанин, вели стара латинска пословица.

Мој пријатељ са фудбала Луис, једном ме упита: „Где се може купити најбоље француско вино”?

„У области Медок или северније, у околини Бордоа. У сваком случају у Француској”, одговорих му желећи да задовољим његов француски его.

„Не, у Америци”, прекиде ме Луис, не дозволивши ми да завршим реченицу.

Да, Луис је био у праву. Најбоље француско вино пре се може пронаћи на Менхетну него у Паризу.

Талентовани европски кошаркаш срећу тражи у НБА лиги, глумац у Холивуду, кувар у Лос Анђелесу, технолошки геније у Силиконској долини, најбољи средњошколци на Харварду, Колумбији, и другим престижним америчким универзитетима.

Али не долазе само талентовани и најбољи. Америка као магнет привлачи милионе емиграната из скоро сваке државе на планети. Сваки дан несрећници губе животе у реци Рио Гранде у покушају да се дочепају „обећане земље”.

Нису сви рођени за Холивуд, НБА, Пету Авенију, Харвард или Силиконску долину. Они други, знатно бројнији, имају другачији, знатно тежи, пут да „стану на своје ноге”.

Пожељно је да дођу на време, док су још млади. И да се мењају из дана у дан, да би се што пре уклопили у нови систем. А то захтева велико одрицање и жртве. И што се више мењаш, схваташ да мораш још више. И никада доста.

Прва велика жртва је дистанцирање од земљака. У њиховом друштву је лепо, све потаман, шале на претек, укусна домаћа храна, домаћа музика, раме за плакање, расправе о „Звезди” и „Партизану”, политичке расправе… Али у том друштву се онда спорије учи језик а без доброг енглеског немогуће је наћи посао који ће ти платити све рачуне и отворити нова врата.

Свугде можете чути да је Америка земља великих могућности, али је боље рећи -  земља замки. Само једна погрешна одлука може да те доведе до ивице егзистенције, да изгубиш све што си годинама стицао. Још ако немаш здравствено осигурање онда ти сваки дан виси на концу.

Недавно је „Њујорк тајмс” објавио причу о имигранту Рајмонду Фоку који није имао новац да плати обичну операцију и због тога је заточен 19 месеци у једној њујоршкој болници. Његов дуг је у међувремену од 900 долара нарастао на 1.4 милиона. Сад ниједно од његових троје деце не жели да га посети, нита да га призна, јер би у том случају морали да плате цео његов дуг.

Господин Рејмонд је тренутно је здрав „ко дрен” али је и даље на „лечењу”. Може да се посети са килограмом банана у соби 506 градске болнице у Њујорку.

Још гора судбина је задесила нашег земљака.

Стари њујоршки поп ми је једном приликом испричао како му се један млади човек са наших простора поверио, после свега месец дана боравка у овој земљи, да ће покорити Америку преко ноћи. После осам месеци нашли су га мртвог у изнајмљеном стану, далеко од свих. Умро је од срчаног удара.

Американци понекад третирају домаће животиње боље него људе.

Моја бивша газдарица, госпођа Рут, била је велики љубитељ кућних љубимаца, а посебно њене мачке. Кад мачка заспе у њеној специјалној столици са даљинским управљачем, она би сатима чекала да се пробуди и сама помери са столице.

Кад би мачка уловила миша, настало би ванредно стање у кући. Сви би се дали у потеру да спасу то мало створење. И, не би се зауставили док не би намолили мачку да пусти миша из уста. У случају мале огреботине миша, хитно би га пребацили до најближег ветеринара.

Американци се разликују и у понашању на улици, опхођењу према службеним лицима или преступницима.

Једног поподнева, после радног времена, свратих у оближњи парк да прочитам новине. Преко пута мене су седела двојица младића. У једном тренутку су мало повисили тоналитет, ваљда у расправи око неке девојке. Као из ведра неба створио се полицајац поред нас.

Прво се представио, затим на лагано навукао пластичне рукавице и наредио младићима да устану и окрену леђа. Они су га послушали без поговора. Ставио им је лисице на руке и наредио им да га чекају на истом месту у стојећем положају. После 45 минута, вратио се у полицијском ауту. Сместио их на задње седиште и одвезао у непознатом правцу.

Ипак, можда је највећа разлика у опхођењу према комшијама.

Све је било у најбољем реду са мојим првим суседом до једног суботњег преподнева.

„Добар дан, добар дан. Како сте, добро смо, хвала, видимо се”. Осмех и ништа више.

Једног јутра комшиница ми рече на степеницима да јој је свекрва на умору.

„На умору, упитах збуњено.

„Могу ли да видим Винсета, вашег мужа, ако треба неке помоћи око сахране, рекох.

Стара Италијанка је често остављала колаче за мене испред мојих улазних врата.

„Не, није код куће. Отишао је да игра бејзбол”, одговори ми она.

„Бејзбол да игра, а мајка на умору, упитах је поново, не верујући својим ушима.

„Данас има важну утакмицу, одговори љутито и залупи ми врата испред носа.

Није ми се више јављала.

Ипак, моја Република Српака је земља добрих људи. Мој комшија Бато се вратио куци после 52 године живота у Аустралији. После неколико чашица шљиве, питао сам га једном приликом да ли жали што се вратио.

„Не. Жалим само што сам провео један једини дан ван моје куће, далеко од најмилијих”, одговори ми Бато са очима пуних суза.

Више га ништа нисам питао.

Последњи пут кад сам ишао да посетим моју мајку, свратио сам да видим и болесног Милета Барона, мога друга из детињства. Пуно година је Миле провео на западу, радећи на „бауштели” преко дана, а дружећи се ноћу са Љубом Земунцем, Ћентом и другим жестоким момцима из тог времена. Причао нам је о њима, када се за њих још није знало у јавности.

Нико као Миле није могао да процени људе и да каже бољу реч у датом тренутку.

Упитах га да ли постоји место као родна кућа?

„Не, не постоји. Најбоље је код своје куће”, одговори ми Миле без секунде размишљања, и показа руком:

„Тамо доле има један мали поточић. Свако предвечерје у јесен, жабе изађу на површину и певају сложније од Бечке филхармоније”.

Следећег пута када сам назвао мајку телефоном из Америке, рече ми да је Миле умро. Цело место му је дошло да ода последњи поздрав.

Миле Барон је био сиромах али богатог духа и срца великог к'о Русија. Са истим стрпљењем и поштовањем разговарао је са седмогодишњаком и са старином од седамдесет љета, са неким богаташем и са локалним надничарем.

Одласком мог друга из детињства Милета Барона срушио се и део мене. Као зид од старе куће. Често овде у туђини мислим о његовим речима.

Марко Смиљић, Америка


Коментари100
3084e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Posle svih komentara namece se pitanje ko je vise bio u pravu: Aleksa Santic- "Ostajte ovde... Sunce tudjeg neba nece vas grijat' ko sto ovo grije", ili Mika Antic-"Nemoj nikad da se vracas kad vec jednom u svet kreces. Nemoj da mi nesto petljas. Nemoj da mi hoces-neces". Ko to zna, ko to zna....
Slavica
U Ameriku, Australiju se ne ide a pogotovu ne ostaje bez jake muke. Dugi su dani tamo, al opet bih otisla. Amerika nije samo Holivud vec rudnik nad rudnicima.
@Darko
Darko da zivis negde u inostranstvu ne bi pisao takve komentare.
Препоручујем 4
Darko
A, ti si inace bila u rudnicima?
Препоручујем 3
San Diego
Nije ista Amerika na TV i u realnosti. Mnogi su se "upecali" na reklamu.
Adzija
Ovaj deo o komsinici i muzu koji igra bejzbol dok svekrva umire sam procitao i ovoj rubrici u komentarima od pre 7/8/9god. Neko ovde prepisuje... Da me ne mrzi da trazim detalje, znali bi bi tacno o cemu pricam... pozdrav iz Anniston, AL
Bane
Mislite Silicijumska dolina?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља