понедељак, 23.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:50
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Кад „Политика” излази, Србија је слободна

Пре тачно једног века изашао је први број нашег листа штампан после завршетка Великог рата. Зато је данашњи дан далеко значајнији и превазилази „Политикин” јубилеј, јер потврђује њену улогу моралног оријентира нашег друштва и државе у најширем смислу те речи
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 01.09.2019. у 22:00

Први светски рат био је завршен, Србија опустошена, али је земљом владао победнички оптимизам. Нешто је, међутим, недостајало. Колпортери ујутру нису продавали „Политику”, узвикујући њене наслове, попут старовременских градских добошара, па чак и они који је не би купили сетили су се како су уочи почетка Великог рата сазнавали преко гласника најновије домаће и светске вести. Оснивач „Политике” Владислав Рибникар и његов рођени брат Дарко, дугогодишњи главни уредник, погинули су херојски на фронту као официри српске војске и чинило се да је то крај модерног, озбиљног и престижног дневног листа који је 1904. године толико уздрмао тржиште штампе да је Пера Тодоровић, родоначелник сензационалистичких новина и праотац таблоида, тврдио како ће „Политика” појести сву конкуренцију.

Међутим, трећи од браће Рибникар, Слободан, преживео је рат и заједно са својом супругом заложио сву породичну сребренину и узео кредите како би се традиција наставила. Тачно на данашњи дан, пре сто година, 1. септембра 1919. изашао је 4.159. број „Политике”. А чинило се да је први! У том парадоксу садржана је новинарска авантура породице Рибникар, која се потом претворила у мисију оних који су наставили да је стварају и то чине и данас: кад „Политика” излази, Србија је слободна!

То се показало и у Другом светском рату. Онога тренутка када су земљу окупирали Хитлерови нацисти, запослени „Политике” нису се упуштали у колаборацију с окупаторима, чекајући светлост слободе. Зато је данашњи дан далеко значајнији и превазилази „Политикин” јубилеј, јер потврђује њену улогу моралног оријентира нашег друштва и државе у најширем смислу те речи. Како некада, тако и данас, када су посвећеници дигиталне будућности, који и не слуте куда ће их револуција одвести, склони да с презиром посматрају штампане новине, мирис свеже боје и папира.

Обитавајући у епохи експанзије таблоида, портала и друштвених мрежа, „Политика” је једини лист у земљи који се такмичи сам у конкуренцији озбиљне штампе, као путоказ читаоцима жељним да читају новине које оличавају пристојност и отвореност за различите ставове, држећи се основних начела: професионализма, државотворности, националне и грађанске свести. У епохи медијске баналности и тривијалности, али и озбиљних политичких догађаја који су у току и који ће тек уследити, као што су усложњавање преговора о Косову и тектонске промене у свету, ми, који је свакодневно правимо, свесни смо да настављамо традицију листа који се поистовећује с државом и њеним народом, не либећи се да критикујемо њихове изабране представнике. Нису сви срећни због такве улоге „Политике”, која је преживела промене влада и владара, диктатуре и преврате, грађанске ратове и транзиционе предаторе, велике силе и њихове изасланике који нерадо слушају о земљи чији је лист најстарији у овом делу Европе – парчету простора коју сматрају крајем света.

Насловна страна нашег листа 1. сеп­тем­бра 1919. године

У уводнику „Политике” број 4.159, под насловом „Нови задаци”, крију се неки од одговора. И сведоче о томе да је Данило Киш био у праву када је говорио да се историја понавља у концентричним круговима. Текст је објављен на насловној страни, а како су, као уредници, потписани Јован Тановић и Миомир Миленовић, уз директора Слободана Рибникара, писан је у две, четири, или, можда, шест руку. Уводник почиње овако:

„Као и Србија, и ’Политика’ је имала да поднесе велике жртве у овоме рату. Губици њени, чак су, за њу и много тежи: она је изгубила што је најбоље имала и што се не да надокнадити. Тамо горе на Дрини, у дане када је она, бујна, најзад ипак затрубила збор, погинула су, српски, јуначки, два брата Рибникара, Владислав, творац ’Политике’, и Дарко, многогодишњи уредник њен. Погинули су и доказали колико су искрено и дубоко били прожети основном мишљу коју су кроз свој лист проповедали: да малена слаба Србија мора једног дана и с пушком у руци повести борбу с великом и силном Аустријом ако хоће да остане у животу и да се од смрти отргне онај део нашег народа који се под Бечом и Пештом гушио... Величанствено народно дело свршено је. Сан читавих векова, идеал толиких покољења, циљ ради кога су толико безбројне и тако страшне жртве, данас је стварност, али стварност пред којом још као да се не можемо снаћи”, пише у коментару „Нови задаци”, у којем се констатује да је наш највећи непријатељ онај споља – уништен.

„Али други, који нас, истина, неће тући својим топовима, још је ту”, наводи се даље у тексту. „Он нас не може газити својим инвазијама, јер је у нама самима. И баш зато што је у нама самима, што прети да затрује духом сумње, неизвесности и разоравања сваки народни посао, он није ништа мање штетан, ако не тако опасан као онај први... Али не зависи више од наших спољних непријатеља и пријатеља, него од нас самих, хоће ли наша нова држава бити одиста мајком оних широких народних слојева из чијих је жртава створена и на којима почива. Од нас самих зависи хоће ли она бити постављена на темељима који ће је начинити здравом и напредном или ће се гушити у недаћама старих заблуда и нових грехова. ’Политика’ кроз чије су ступце наше широке масе срицале прва слова југословенске азбуке, која је посветила сву своју борбену моћ и приложила тако драгоцене жртве великом народном делу у борби са спољним непријатељем, неће изостати из првих редова ни у новом послу који нас све чека”, прецизира се у „Новим задацима”.

„Политика” од 1. септембра 1919, међутим, није само сумирала биланс Великог рата и унутрашње дилеме о будућности заједничке државе, већ је на првој страни пренела сјајно написан фељтон о Мостару, као постојбини Јована Дучића, Светозара Ћоровића, Јована Протића и Алексе Шантића, уз бриљантно описане детаље градског хотела у којем служе собарица Чехиња или каква заостала Швабица. Описан као „пола Европска” и „пола Турска” варош, у чијем ресторану се још нуди лунген-братен у сосу, а потом се у шетњи осећа густ ваздух који чисти плућа и заноси, као слатко пиће, репортер се огледа у Неретви, која кроз сред града скаче с камена на камен, модра и бистра. Репортер предлаже: треба да миришете ову атмосферу, треба да вас буде славуји, као што буде Шантића, ма где га ухватили.

Сочно, убојито и потресно, „Политика” је писала и о злочинима бугарске војске у Србији, потом о развратном прељубнику лорду Дугласу-Артуру, анализи смене француског министра исхране Лушера због скупоће живота, уз питање како би се провео наш министар када би се ово питање покренуло у скупштини. У успоменама др Владана Ђорђевића под насловом „Министар у ропству”, читам о потезима великих сила после анексије Босне и Херцеговине, где се мешају карте Беча, Порте, Енглеске, Француске и Русије, у складу са сопственим интересима и напорима наше дипломатије да, уз јурњаву од једне до друге престонице, увере све велике силе о опасности кршења Берлинског уговора.

Ништа се, дакле, није променило за један век. Само су имена међународних уговора и протагониста другачији.

Наравно да и у том примерку „Политике” није изостала рубрика „Шта се говори”, у којој се описује „торбарење”, односно шверц из Солуна и Ријеке. Није то била класична, таблоидна рубрика, већ иронични опис феномена о којима се шапутало по београдским кулоарима. Јунак приче је виши официр који је донео два кила стрихнина. Понудио је пакет првом апотекару на којег је налетео. И сав се згрануо када је чуо да тај његов пакетић може да потрује читаво краљевство!

Како су само мајсторски писала та господа, наши новинарски преци. Тај примерак „Политике”, са четири стране, коштао је 20 пара. Данас, век касније, има непроцењиву вредност!


Коментари5
dab8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Метузалем
Хвала за сјајан текст и, посебно, за цитате из текста „Нови задаци”.
stari doktor
Sjajan članak koji pokazuje velike domete Politike u Istoriji. Uz tačnu konstataciju: kada je ona izlazila, Srbija je bila slobodna kao država. Unutrašnja sloboda (pisanja) je, egzemplarno, postojala u vreme Ustavne odredbe "Štampa je slobodna", t.j. do rata 1914, a i u Kraljevini je sačuvala izdavačku nezavisnost, dok je od 1944 u vladavini rigidnog jednoumlja, kasnije u SFRJ umerenijeg sa jednim tabuom (Tito). Od 1990 u povremenim poltronskim posrtanjima, u jednome takvom nalazi se i sada.
Dusan
Hvala na ovim lepim tekstovima
Dragan Pik-lon
Da li ce ikad Mostar biti tako veliki evropski grad kao u vreme Santica,Corovica,Protica,Ducica...?Gde ode ona sfera iz gradskog hotela puna opojnih mirisa ica i pica?Cak su i cigare od hercegovackog duvana vise podsecale na cokoladu nego na spzenu travu.Nestade kaldrma carska,nestade penkalo sa kojim su umni pisali Politiku.Clanke su pamtili godinama.Plastika i roboti su pobedili stvarnost.Umesto da je drzimo u rukama danas je gledamo preko satelita.Pisemo sa dva prsta i citamo sa jednim okom.
EvGenije
Први светски рат био је завршен, Србија опустошена, али је земљом владао победнички оптимизам. Нешто је, међутим, недостајало. Шта је то недостајало Србима, мисли се умна елита Сербска, и мисли, и мисли, и смисли (нажалост): недостаје народу Југославија, братска љубав (срам га било ко лоше помисли) са Хрватима и Словенцима. Како данас захвалити тим заумним главама? Како било, честитке за јубилеј. Видимо се опет у наредних сто година.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља