четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:59

Не постоји погрешан избор

Када ме данас млађе колеге питају за савет, кажем да морају много да раде, да буду дисциплиновани и да воле то што раде. И да не одбијају послове. Сваки посао мени је донео неко ново искуство. Не постоји ни једна ствар на којој нешто ново нисам научила, каже директор фотографије Бојана Андрић
Аутор: Снежана Чикарићсреда, 28.08.2019. у 22:00
Бојана Андрић (Фото Лазар Ковачевић Јовановић)

Они који желе нешто да науче никада нису без посла, каже једна пословица. Управо то би могло да се назове и животним мотом директорке фотографије Бојане Андрић која је одмах по завршетку београдске Академије уметности упловила у воде једног више него популарног ријалитија званог „Сурвајвер”, па занат наставила да „пече” у „Флерту”, „Одбаченом”, „Чарлстону за Огњенку”…. Уписала је у своју радну биографију и филмове попут „Малог Буде”, „Јесени самураја”, остварења „Режи”, серија „Андрија и Анђелка”, „Мамини синови”, „Погрешан човек”. Тренутно је ангажована на серији „Убице мог оца” и већ увелико се припрема за нове пројекте.

– Током Академије највише сам радила као фотограф на сету и тако сам учила. Касније сам радила као сниматељ, па директор фотографије. То је био мој развојни пут. Од старих добрих помоћника режије учила сам како се понаша на сету, како се комуницира, који су односи у екипи, како се слуша редитељ, када је простор за директора фотографије, како се ради са расветљивачима... Све су то јако фине и танане ствари и морате да имате филмско васпитање да би се то радило. То важи и за телевизију. Потребно је да сте васпитани за сет. То је један врло комплексан механизам, не можете да играте своју игру. Имала сам среће да сам учила од најбољих. Посматрала сам са стране када сам била млада, упијала, доносила и сопствене закључке. И много сам учила, мало сам била штребер, а мало се ослањала на таленат и то се све исплатило. Када ме данас млађе колеге питају за савет, кажем да морају много да раде, да буду дисциплиновани и да воле то што раде. И да не одбијају послове. Сваки посао мени је донео неко ново искуство. Не постоји ни једна ствар на којој нешто ново нисам научила, каже млада Ваљевка која је у свет фотографије ушла као средњошколка током бомбардовања Југославије.

– Била сам тада у првој години средње школе, био је то један ужасно дуг период неодлазака на часове. Случајно сам отишла у радионицу фотографије и на почетку ништа нисам схватала. Испоставило се да на крају нисам нашла ништа интересантније од фотографије. То је постало толико озбиљно да сам решила да упишем фотографију. Међутим, мој ваљевски ментор, фотограф који ме је учио, Мирослав Јеремић, схватио је да много волим да гледам филмове и да заправо треба да упишем камеру. И тако сам се ја растала са фотографијом, прича млада Бојана објашњавајући на самом почетку разговора за наш лист да посао којим се бави никако није мушки и да је таква класификација „највећа глупост на свету”.

– То нема никакве везе са полом, већ са естетиком, способношћу, менталном јачином, напросто са уметничким моментом – да ли сте способни да будете директор фотографије или нисте, каже отресито.

Смејући се признаје да су колеге ипак биле благонаклоне према њој још из времена студија па тако није морала баш она да буде главни расветљивач на класи нити да носи фар. То су они радили. Заузврат, Бојана је уносила ту своју женску енергију и лепо су сарађивали.

– И данас често чујем како ми на сету кажу редитељи и продуценти да је та женска енергија феноменална, објашњава.

Три године, одмах по завршетку Академије, Бојана је провела у екипи „Сурвајвера”. Боравила је у Панами, на Филипинима, спавала у кампу без струје и воде...

– Били смо млади, издржљиви, али и жељни тог пројекта. Ту сам била сниматељ, задужена за бјути шотове. Снимала сам изласке, заласке сунца, птице, природу... И имала сам задужење да будем на једном издвојеном малом острву на којем је био само један такмичар. То је била варијанта када вас избаце са два острва па вас пошаљу на треће, пусто, где сам га чекала ја. Био је то огроман пројекат, вредан читаво богатство, за који пошљете сто клинаца у Панаму скоро три месеца. Екипа од најмање 150 људи била је из Аргентине, Израела, Бугарске, Србије, са Филипина... Уживали смо. Била је то права радна екскурзија. Мислим да је за то потребна младалачка енергија. Јер, ту су биле читре, шумске буве које вас једу и које не видите али осетите ујед. Па разне змије, пацови, слепи мишеви, жабе... Али, све је то генијално искуство, генијалан пројекат којег више нема због чега ми је жао, каже Бојана Андрић која се из Панаме вратила тамо где су је чекали нови изазови. У Србију, у сусрет сарадњи са Данилом Бећковићем са којим ће снимити неколико пројеката.

– Циљ је био да се направи један сладак, комерцијалан, забаван филм. „Мали Будо” је почео да се ради као кратки филм, није добио у старту финансије, није ни постојао сценарио за дугометражни, па смо снимили са малим буџетом кратки филм, а онда, када се видело колики потенцијал има, доснимили смо дугометражни. И Данилу Бећковићу и мени је то био дебитантски дугометражни филм и колико год смо због тога били стегнути, заправо смо били јако опуштени. Када си дебитант мало ти је више дозвољено. Много смо лепо радили тај филм и зато је и испао тако леп, сматра Бојана која се потом као директор фотографије потписала и за „Јесен самураја” који је, такође, режирао Данило Бећковић.

Сада већ уиграна екипа добила је већи буџет али су и очекивања порасла. Биле су то, како каже, слатке муке.

Између ова два филмска пројекта њих двоје су заједно радили и серију „Андрија и Анђелка”.

Али, филм „Мали Будо” за Бојану је имао посебно значење. Тада је постала директор фотографије и више се није вратила фотографији.

И некако је сасвим логично било да са супругом, редитељем Костом Ђорђевићем, сними филм „Режи” и то за 11 дана и 12.000 евра.

– Коста је свој први филм радио без мене, ја сам радила само додатну фотографију. Онда је он добио идеју за филм „Режи” и пошто није био претерано расположен да чека систем фондова и добијања новца, а његов тата је један од наших најпознатијих тонских сниматеља Бранко Ђорђевић, рекао је: „Чекај, имам жену директора фотографије, тату тонског сниматеља, ја сам редитељ и имам две генијалне глумице. Па, снимићемо филм без пара!” Са њим смо ишли у Холивуд на један независан фестивал, добили смо једно специјално признање, па смо ишли на италијански фестивал, потом на Пулски фестивал, па у Врњачку Бању, у Ниш, Сопот… Филм, који је премијеру имао на Фесту, има веома богат фестивалски живот, прича директорка фотографије која је велико искуство стекла снимајући бројне епизоде серије „Погрешан човек” и којој су, како каже, естетика, драматургија и креативност приоритет над техником коју користи само онолико колико јој је потребно да изведе оно што је замислила.

– Не постоји погрешан избор. „Погрешан човек” је једно од мојих највећих искустава и то због тога што никада у животу нисам тако брзо радила у тако уређеном систему као што је снимање једне ТВ сапунице где смо за 160 дана снимили 180 епизода. Са том серијом сам покрила све сегменте и много ми је драго што сам ту радила, каже Бојана која је од пре месец дана почела да ради и у серији „Убице мог оца”.

– Почела сам од средине четврте сезоне јер је Милош Кодемо, који је директор фотографије од почетка, почео да ради са Гагом Антонијевићем филм о Јасеновцу. Јако сам се обрадовала јер је то ново искуство и нова, добро постављена серија. На мени је да наставим тај њихов плес и визуелни идентитет серије, односно оно што је Кодемо поставио. Радила сам безмало месец дана са екипом, уиграла сам се, то су људи које већ доста добро познајем. Шта да вам кажем, снимали смо пуном паром, каже наша саговорница.

На јесен Бојана Андрић почиње да снима нову серију, а у припреми су и три играна филма.

– То су филмови који су мање-више већ добили финансирање, један је Костин филм „Жал” који ћемо опет заједно радити, а ту је и филм Ненада Павловића „Траг дивљачи”, једна од највећих сниматељских посластица коју могу да добијем и, морам да признам, једва чекам да почнемо. Тај филм ми је у овом тренутку највећи изазов. Генијалан је сценарио. Крими прича са мирисом седамдесетих, прича Бојана признајући да је више него задовољна оним што је до сада постигла на професионалном плану.

– Волим ово што радим. Снимање је врло напоран посао и ако га не волите то је убиство, каже Бојана Андрић.


Коментари0
2144b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља