понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:24
ПОГЛЕДИ

Београд и Загреб: скоро четврт века дипломатских односа у балканском лонцу

Одсуство политичких веза надомештено је повезивањем људи у области свакодневног живота, културе, економије, саобраћаја…
Аутор: Владимир Вулетићуторак, 13.08.2019. у 18:00

Већ готово четврт века, прве недеље у августу, главна медијска тема у Хрватској и Србији је обележавање годишњице „Олује”. За две године ће се навршити управо толико од успостављања дипломатских односа између две државе, а упркос, наизглед, различитим периодима који су их обележили, стварних политичких помака није било. Одсуство политичких веза надомештено је повезивањем људи у области свакодневног живота, културе, економије, саобраћаја итд, али чини се да би и ти процеси били квалитетнији када би имали политичку потпору.

Кључно питање је зашто та подршка изостаје, односно због чега нема политичке воље да се односи унапреде. С тим у вези, треба се запитати због чега је, и да ли је уопште важно да Србија и Хрватска имају добре политичке односе и друго, да ли постоји икаква стратегија за поправљање тих односа у будућности.

Односи Београда и Загреба чинили су кроз читав кратки двадесети век окосницу стабилности на Балкану. Распадом Југославије та оса је добила другоразредни значај. Нови концепт очувања стабилности који подразумева равнотежу у односима моћи међу малим балканским народима имао је две последице. Прво, ослабио је стварну моћ и Београда и Загреба. Друго, упутио их је на јачање односа и стварање савеза са осталим регионалним центрима с циљем потенцијалног обуздавања јачања било чије регионалне хегемоније. С обзиром на то да капацитете, ако не и амбиције, у том погледу има само Србија, јасно је да овај концепт не дозвољава суштинско јачање политичких односа Србије и Хрватске, а негативно историјско наслеђе погодује одржавању високог нивоа политичке напетости. Отуда не треба очекивати да ће до суштинског отопљавања доћи у датим околностима. (До квалитативно бољих односа могло би доћи само у случају да се, у склопу политике проширења, Србији широм отвори пут приступања ЕУ).

Укратко, имајући у виду ове претпоставке, до великих промена у политичким односима тешко да ће доћи, посебно што и на унутрашњем плану постоје притисци различитих интересних група да до побољшања не дође. С друге стране, постојање националних мањина с обе стране границе, као и потреба за очувањем њиховог културног идентитета и решавањем практичних питања и подизања квалитета живота на локалном нивоу ствара императив за побољшање политичких односа. Подједнако је важна и обострана потреба за јачањем економске сарадње, као и потреба за решавањем наслеђених питања имовине и других административно-техничких питања.

Најзад, и парадоксално, управо разлози који отежавају нормализацију политичких односа онемогућавају и њихов суштински прекид. Хрватска, ма колико неко желео, не може да „изађе” из балканског лонца. Поставља се, дакле, само питање стратегије на којој ће се будући политички односи градити.

Период након успостављања дипломатских односа обележен је готово искључиво личним односом два тадашња председника – Милошевића и Туђмана. Након њиховог готово истовременог силаска са власти долази до различитих покушаја побољшања односа, чему су посебан печат дали поједини политичари попут Месића, Јосиповића и Тадића, као и процес такозване „санадеризације”, када су активнију политичку улогу у Хрватској добили политички представници Срба. Међутим, ови наизглед повољни ветрови нису променили основни курс. Разлог је, између осталог, то што су односи грађени на неусаглашеним прећутним претпоставкама. Из Хрватске визуре то је однос пораженог покајника и великодушног победника. Када је 2007. године тадашњи председник Србије упутио јавно извињење Хрватској, његов гест имао је тежину речи једног човека које, као што се показало, никога не обавезују. У супротном, биле би схваћене као израз прихватања националног понижења.

За аналитичаре, период након промене власти у Србији представља период најлошијих односа између Загреба и Београда. Грешка је међутим, када се то повезује са личним биографијама и идеолошким позицијама носиоца власти у Београду и Загребу. Суштински разлог за то је покушај власти у Београду да промени претпоставке на којима ће се градити однос Београда и Загреба – без обзира на то ко у Загребу био на власти. Чини се да је Вучићева стратегија за будућност изградње политичких односа фундирање нових, равноправних основа, на којима тек треба да почну озбиљни политички разговори. Да ли ће се у томе успети сасвим је друго питање, али у последњих пет година тај напор се види у широј контекстуализацији догађаја из деведесетих, без покушаја да се негирају српски злочини.

У том смислу, небитно је да ли ће на власти у Загребу бити ХДЗ, СДП или неко трећи. Небитно је чак и ко ће бити на власти у Београду, јер Тадићево искуство показује да стварно бољи политички односи не могу бити изграђени на претпоставци о једностраној кривици. Тек у том политичком контексту свој пун смисао добиће племенити позиви да се свако „стави на место оног другог”.

Професор на Филозофском факултету у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
 

Коментари6
5efab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душан Поповић
дакле, садашњи односи срба и хрвата нису последица неразумевања Другог, несретног сплета историјских околности и слично. Наш западни сусед је у три маха у последњих стотину година зверски уништавао припаднике нашег народа, то није случајност. Молим вас да објавите коментар. Осим ако мислите да је за Политику некоректан.
Душан Поповић
нисте ми објавили коментар? зашто јер сам писао о три непобитна злочина који су Хрвати у 20. веку спровели над србима. Ратни злочини у Мачви у Првом св. рату, геноцид у Другом св. рату и етничко чишћење 95'. то су чињенице. велики део тог народа се одређује мржњом према србима и свему што је српско. у питању је озбиљна патологија. фрустрација и фиксација србима који с друге стране себе никад нису одређивали мржњом ни према коме, па ни према хрватима.
milic
Postoji jedna istina,koju za moje cudo niko ne pominje.Ni slucajno ne poricem ustastvo u Hrvatskoj,ali sam siguran da je i kod njih veeeeliki zapad odgajio tu njemu potrebnu ideologiju.Setimo se zemalja Evrope,par juznoamerickih,Australije...koji su u svojim nedrima odgajili tu ljudsku vrstu i koristili ih protiv Jugoslavije brzo posle NOB-a.Setimo se mi matori pa ispricajmo deci koja se uce lazima i neistinama,koliko je bilo ustaskih teroristickih akcija.Uselili su ih i probudili "bracu"Hrvate.
Zoran
Povremeno pratim ovog profesora. Nacne interesantnu temu a onda postavi pogresne premise pa samim tim dodje i do pogresnih zakljucaka. Steta, za ocekivati je, za nekoga ko se potpisuje kao profesor na Filozofskom, da bude mnogo siri u opserviranju prilika u zemlji, regionu i svetu.
Trandža Trotsky
Profesor će biti naš veleposlanik u Zagrebu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља