недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59
ПОГЛЕДИ

Индискретни класизам средње класе

Аутор: Владимир Вулетићчетвртак, 08.08.2019. у 18:00

Не стишава се узбуђење изазвано, сада већ чувеним, текстом „Елита и плебс”. Осврти, било да су афирмативни или критички – што без изузетка зависи од страначког опредељења аутора – имају једну заједничку нит са основним текстом. Сви указују на напетост и латентни сукоб што тиња у српском друштву.

Људи се одувек деле и сукобљавају по различитим основама. Некада су поделе засноване на природним карактеристикама (старост, пол, боја коже), а некада на социјално конструисаним одликама (иметак, статус, конфесионална или национална припадност). Разлике, њихово истицање, па и дискриминација других и другачијих, дуго нису перципирани као проблем. Напротив, у традиционалним друштвима проблем су представљали захтеви за укидањем тих разлика.

Ствар се драматично, мада не и преко ноћи, променила у модерно доба. Разлике и њима изазване тензије нису укинуте, али су – процесима цивилизовања на културном и демократизације на политичком плану – у знатној мери пацификоване. Зато устави модерних демократских држава забрањују „подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости”. Ниво дискриминације сматра се обрнуто пропорционалном мером цивилизацијског и демократског напретка неког друштва.

Мада тешка и неизвесна, понекад наизглед узалудна, борба против сексизма (посебно мизогиније), ејџизма, расизма, шовинизма, хомофобије дала је, на дуги рок посматрано, одређене резултате и у Србији. Једино поље на којем се последњих година одвија ретроградан процес јесте класизам.

Класизам као израз самосвести одређене класе увек је, макар и дискретно, присутан. У временима када нема већих класних померања и напетости, он се изражава кроз култивисану афирмацију животног стила и вредности појединих класа. Могуће га је препознати у музици, позоришту, поезији, па чак и у урбанизму и архитектури. Због своје популарности, посебно важну улогу у томе игра филм. Избором тема и мизансцена филмови фаворизују и универзализују одређени животни стил, а у онима који се баве савременом тематиком то је најчешће животни стил средње класе. У том смислу, током последњих пола века, потрошачка друштва одликује дискретни класизам средње класе.

Класизам, међутим, под одређеним околностима може постати милитантан и бити основ за дискриминацију и вербално насиље над припадницима других класа. То се дешава у временима наглог побољшања или погоршања класне позиције, када се нека класа или слој по свом објективном положају приближава или изједначава са другим класама и слојевима, без обзира на то колико су се услови живота њених припадника стварно променили. Класизам тада добија важну улогу истицања разлике у односу на суседне класе ради очувања старих или стицања нових привилегија. Што та разлика више бледи, класизам код класно свеснијих представника класе постаје израженији, а код оних ментално лабавијих милитантнији.

Изгледа да је овакав класизам данас у Србији поново актуелан. Али кренимо редом.

Мада је почео израженим класизмом радничке класе и прогоном класног непријатеља, социјализам у Југославији већ од краја шездесетих одликује управо борба против класизма. Тежња ка укидању класних разлика добила је свој идеолошки израз у „теорији” радног народа. У пракси, ми деца смо, на пример, још у основној школи носили радне униформе (блузе) и безуспешно учили да уместо сељаци користимо термин сељани. Тек касније из једне реченице Радета Шербеџије у филму „Вариола вера” схватио сам поенту. Разлика је квалитативна – сељаци су класа, а сељани радни народ који живи на селу.

Крајем социјалистичког периода дошло је до покушаја обнове капиталистичког класизма. Он је, међутим, нагло прекинут подстицањем и јачањем шовинизма у свим југословенским републикама.

У Србији је шовинистички талас успорен и знатно умањен деловањем Друге Србије. Парадоксално, у том покрету, који је настао у борби против националне дискриминације и рата, заметнула се клица ништа мање охолог класизма средње класе. Борба за другачију Србију временом се претворила у борбу за искључење „крезубе” Србије из јавног живота, што се пренело и у популарну културу (Шојића и крезуба Србија).

Суштински проблем Друге Србије је што је до исправних закључака дошла на основу погрешних премиса. Тако је никла клица презира према већини становништва која се до данас развила у милитантни класизам делова средње класе који прети да увуче друштво у опасан грађански сукоб. Ако је то промакло најумнијима, шта очекивати од епигона који свој политички програм и каријеру граде истичући наводну разлику у вредностима? Иако никада није речено о којим је тачно вредностима реч, кључна политичка импликација тог претпостављеног вредносног јаза је да они други, мада чине већину друштва, заправо немају вредности. Они ставове не граде из вредности и интереса, већ из стереотипа које им намећу ријалити програми и таблоиди. С обзиром на то да немају вредности, они и нису друштвена и политичка бића, те отуда немају ни право на учешће у друштвеном и политичком животу.

Ипак, кружоци који се представљају као Кју клукс клан средње класе у нечему имају право. Пред нашим очима, не од јуче, урушавају се институције на којима је средња класа темељила своје привилегије. Универзитети, медији, индустрија забаве, та некадашња упоришта интелектуалаца, постали су део велике машинерије на коју они више немају утицај. Кључно питање је зашто?

Одговор не лежи у сфери дневне политике, како се наивно верује, па се ту не може ни очекивати решење. Ствар је озбиљнија и безличнија. Глобалном капитализму, на (полу)периферији светског система, није више потребна средња класа, посебно не интелектуалци. Тај слој је изгубио своју улогу и постао сувишан попут писаће машине онога тренутка када је оправдао рушење социјализма и успостављање новог капиталистичког поретка.

Професор на Филозофском факултету у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари13
711a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Petrovic
Naravno da "krezubi" nisu krivi. Krivi su obrazovani i narocito intelektualci koji se svesrdno stavljaju u sluzbu sistema zarad sitnosopstvenih interesa bilo da su oni materijalne, političke ili statusne prirode. Nekad prodaju karte metroa kojeg nema, nekad statiraju gradonacelnika, nekad pisu tekstove... a za dan bezbednosti ako ih se sete - sete.
NikolaD
Suštinski problem profesora je što je do pogresnih zaključaka došao na osnovu pogrešnie premise a to je da srednja klasa nikako ne mrzi siromašnu "krezubu" Srbiju. Ja sam pripadnik srednje klase rekao bih, mnogi drugari su pripadnici srednje klase, nikada nikoga nisam čuo da mrzi i na bilo koji način priča diskriminativno za nase manje srećne sugradjane. Ne znam odakle profesoru ideja da tako nesto piše? Istina je da je manje obrazovane i siromašnije lakše zavesti populizmom i to je jedina tema.
Vesna
Ako će u budućnosti veštačka inteligencija zasigurno preuzeti poslove srednje klase a roboti radničke klase, volela bih da čujem na kojim će principima opstati kapitalizam, s obzirom da ne vidim mogućnost opstanka tržišta kao njegove okosnice. Ili svetska elita već zna alternativu?
Slavko Mirkovic
Ili bolje reci - indiskretan autosovinizam druge Srbije.
Саша Микић
У капитализму мултинационалних компанија, какав је данас, не постоји средња класа, каква је некад по дефиницији била. Постоје само класе власника и чланова управних одбора корпорација, класа менаџера (ове две класе учествују у деоби профита компаније), затим класа радника који успевају да преживе од првог до првог и класа осталих који живе од данас до сутра. Све то више подсећа на робовласничке односе подигнуте на виши степен. Лумпенпролетеријат и прекаријат су као бог и шеширџија.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља