уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:32

Филмска одисеја српског Винетуа

Већ деценијама Гојко Митић је једна од највећих звезда немачке кинематографије, играо је у многим вестерн филмовима, ТВ серијама, позоришту, постигао је невероватан успех, а тек ове године снимио је свој први српски филм – „Балканска међа”. Добитник је награде за животно дело на Фестивалу спортског филма на Златибору
Аутор: Љиљана Петровићсубота, 27.07.2019. у 11:00

Гојко Митић, пет слова у имену, исто толико у презимену и велика а мало позната филмска биографија! Наставник физичког васпитања и глумац чије су филмове гледали (и гледају) милиони људи, певач и шоумен чији су ТВ програми празнили улице Источне Немачке. Више година његов Винету је био најпопуларнији филмски лик у Русији и Бугарској. На путу од Лесковца до светске славе никада није застао, ни данас.

Срели смо се на Златибору, на међународном Фестивалу спортског филма, где је добио награду за животно дело. Видно узбуђен, рекао нам је: – Осећам се као дете које су родитељи пронашли.

Зашто?

Већ деценијама Митић је једна од највећих звезда немачке кинематографије, играо је у многим немачким вестерн филмовима, ТВ серијама, позоришту, постигао је невероватан успех, а тек ове године снимио је први српски филм – „Балканска међа”.

Берлинска телевизија га је 2004. године уврстила на листу 300 личности које су обележиле немачку историју, док су астрономи један астероид назвали по њему.

Љути супруг једне Бугарке
Као младић бавио се: гимнастиком, фудбалом, веслањем, џудом и мачевањем. Где год се појављивао, привлачио је пажњу.У краткој филмској најави на Филмском фестивалу спортског филма сви гости су се насмејали изјавама његових обожаватеља. Једна Бугарка је била заљубљена у Гојка Митића и држала је његов постер на зиду. Супруг је у њеном одсуству узео црни фломастер и прецртао  му   лице. Више нису у браку, а жена је у међувремену упознала Гојка Митића, фотографисала се са њим и слику послала бившем супругу.

– Моја филмска одисеја почела је давних шездесетих година, сасвим случајно – каже Гојко Митић. – Једног дана дошао је на ДИФ, где сам студирао, асистент сниматеља неког филма и рекао: „Потребно нам је десет момака који знају да јашу и мачују. Добро плаћамо.” Рекох – супер! За студенте то је био добар џепарац. И кренем на снимање. Упита ме редитељ: „Знате да јашете?” Знам. Личио сам на главног глумца и понуде ми да га дублирам. Нема проблема, рекох. Дали су ми костим, обукао сам га. Замислите, у десној руци носим дугачко копље, у левој велики штит и само са два прста држим дизгине и контролишем коња. У пуном галопу, а за мном јуре две стотине коњаника. То је био мој први сусрет с камером. Запазили су ме асистенти режије и почели да ми дају мање улоге. У „Чича Томиној колиби”, сниманој у Народном позоришту у Београду, ја сам био атентатор на Линколна. Требало је да уђем у ложу и пуцам на Линколна, спустим се брзо низ завесу доле и побегнем преко позорнице. Знате за онај простор где музичари седе, ја погледам и ту се забринем и обратим се редитељу: „Па, чекајте, завеса незгодно пада, могу да се повредим. Да ли могу да скочим са ложе директно на позорницу?” То је стварно било високо. А он мене пита да ли ја то могу. Одговорим потврдно и урадим тако, скочим!  Када сам недавно добио „Златну значку”, седим на позорници с осталим добитницима и гледам у ложу, питам се: Да ли сам стварно одозго скочио? Самом себи не верујем да сам урадио ту лудост!...

Снимио је три филма са Немцима по делима Карла Маја. Били су врло популарни и тек у трећем филму добио једну од главних улога. После успешне премијере у Штутгарту, продуценти су донели одлуку да продуже франшизу. Улогу славног Винетуа су доделили француском глумцу Пјеру Брису.

Телефонски позив

– Била је зима, кренуо сам на скијање, излазим из куће, са торбама. Становао сам на Црвеном крсту и чујем да звони телефон. Да идем – да не идем, вратим се и подигнем слушалицу. С друге стране, секретарица из „Југославија филма”: „Хвала Богу, нашла сам вас. Ви морате одмах да дођете. Продуценти ДЕФА студија су овде. Видели су ваше фотографије из филма о Индијанцима.” Захвалим на позиву, вратим торбе и одем до канцеларије „Југославије филма” у Кнез Михаиловој улици. Питају ме да ли знам да јашем. Одговорим им на немачком, као духовито: „Па, могу да се држим на коњу да не паднем.” А они се изненаде што говорим немачки... Учио сам га у гимназији. Снимао сам филмове са Немцима, разумем шта кажете, тако им одговорим. Њихово „одлично” је значило договор. Један човек је узео чашицу ракије и подигао је: „За Токеј Ито!” Појма нисам имао шта то значи. А они су, у ствари, били срећни, јер то је била једна од главних улога. „Босна филм” је давала услуге за „Синове Велике медведице”, који се снимао по роману немачке књижевнице Лизелот Велскоф Хенрих. Она је била, иначе, историчар и професор на Берлинском универзитету, живела је с Индијанцима. Токеј Ито је историјска личност и о њему је написано шест романа. Замислите 17 милиона становника Источне Немачке, а 11 милиона је гледало филм. То је невероватно. Долазим кући с премијере, зове ме продуцент и каже: „Немојте ништа да примате друго, ми снимамо поново филм.” Тако сам постао најпознатији Индијанац у источном блоку, Источној Немачкој, Русији и Бугарској. Ја сам у овом жанру снимио 12 филмова: „Благо индијанског резервата”, „Велика змија”, „Апачи”, „Осцеола”, „Међу јастребовима”, „Винету 2”, „Винету: мит је жив”, „Чингачкука”...

Сећања дуга пола века навиру...

Снимао је он и телевизијске серије, најпознатије су „Архив смрти”, „Фронт без милости”, „Тајне из Анда”, „Виза за Кантрос”. Једном му се десило да је путовао за Југославију, било је касно, а на мађарској граници нема путника, рампа затворена. Стрпљиво чека, коначно излази неки човек, љут због „узнемиравања”. Узима му пасош, гледа и оде.

Ршумовић и Кру Индијанци
Направио је це-де, са индијанским мудростима. Назвао га је „Шта је живот”.– За Индијанце живот је бљесак   свица у ноћи;   издах једног бизона зими; сенка која клизи по трави и губи се у заласку сунца... На Златибору сам срео Љубивоја Ршумовића, и од њега чуо изреке Кру Индијанаца... Када буде последње дрво посечено, када последња река буде затрована, када буде последња риба ухваћена, онда ћете да приметите да новац не можете јести...

– Мислим у себи шта ли ће сада бити? Кад оно – излази група цариника, цела смена и један од њих каже: „Ми вас баш сада гледамо!” Поделим им аутограме и одем. Мене је публика тако лепо прихватила. Оно што сам ја доживео, то не може да се купи. Сећам се, једном улазимо у један немачки град, а мештани развили транспарент на улазу града: „Ми поздрављамо нашег Гојка”. Јел’ то можете да купите? То је доживљај. У животу није све новац. У Русији ми се дешавало да ме људи заустављају на улици и говоре: Хвала ти за узбудљиво детињство. Шта можеш да добијеш више?! Када сам био са Индијанцима, показао сам им два филма, а мени каже поглавица-врач на растанку: „Ти си ми вратио мој понос.” Јунак кога сам ја играо борио се за права Индијанаца.

Прича нам о дешавањима у време Дивљег запада...

– То је био европски рат на тлу Америке. Са севера су долазили Французи, са југа надирали Шпанци, а Енглези су већ били ту. Сви су заузимали део територије за себе. Свако је покушавао да поједина индијанска племена задржи за себе да се на њиховој страни боре. И зато су Индијанци увек били изиграни. Тај народ је готово уништен. Европљани су доносили болести тамо, а њихов организам није могао да се брани. Енглези су Индијанцима давали заражена ћебад, са богињама, као поклон.

Сусрет са Белим поглавицом

Сусрео се са Индијанцима два пута у Сијетлу. Добио је писмо Белог поглавице и чува га. Размишљао је док је снимао филмове – како би Индијанци реаговали. Сви коришћени подаци су историјски тачни. Обично победник пише историју, а они су их снимали по истинитим догађајима. Чак се одважио да и сам напише сценарио за филм „Апачи”.

Уз многобројне успехе и пријатељства, Гојко Митић је остао скроман, непосредан и аутентично „наш човек”.

– Направио сам себи кућу у Берлину, поред реке. Сваког јутра пливам, па доручкујем. Људи ме воле. На мојој капији не стоји ништа, нема имена, броја. Не смем да кажем ни телефон, ни адресу. Не бих имао мира. Винетуа сам играо у позоришту крај Хамбурга, где дође осам хиљада гледалаца. Одиграо сам 1.024 представе као Винету. Сваке године је рађена нова представа. Срећем оца и сина, и чујем како отац објашњава сину: „Ја сам био као ти када су се појавили ови филмови. И сад хоћу да их ти видиш.” Данас се у Немачкој снимају филмови, али немају много гледалаца. Криза. Филм се гледа у папучама. Омладина само гледа у свој  мобилни телефон , седе један поред другог и дописују се.  Да  нисам дигао слушалицу када ме је звала секретарица из „Југославија филма”, све што сам вам причао не би се десило. Успех ме није променио. Остао сам Гојко. Нисам мењао име… Могао сам да будем Георг. Једном су ме    погрешно  потписали на шпици филма. Одмах сам тражио да се исправи. Волим своје село Стројковце и драго ми је да су ме се сетили у Србији. Млада редитељка Маријa Жижовић о мени снима документарни филм. Никоме то до сада нисам дозволио – рекао је Гојко Митић.


Коментари4
361ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
У западном делу Немачке, нико за њега чуо није. Видели смо један једини филм са њим у једном вестерну, само терени, гардероба, колтови и винчестрке су били мучење за очи. Жао ми је човека, он за то није био крив.
Dragan Pik-lon
General Mladic ima na svojoj ruci srebrni prsten Kocisa,najveceg indijanskog poglavice svih vremena.Ponosim se time sto sam poklonio ovaj prsten najvecem srpskom vojskovodji koji je tik uz rame Vojvodi Zivojinu Misicu....!!!
Jaroslav Streljcov
Gojko je legenda! Mnogo nega volim!
Sotir Gardačić
Zanimljivo da su u Istočnom bloku bili popularni filmovi o indijancima a u Zapadnom o kaubojcima. U Jugi je bio broj jedan Dzon Vejn pa dolazim do zakljucka kojom smo kulturi pripadali.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља