среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:56

Инклузија у школама већ 10 година без асистената

Тек доношењем Закона о основама система образовања и васпитања омогућена је израда правилника о условима за рад особа које помажу ђацима са инвалидитетом, тачно деценију након увођења инклузије у образовни систем
Аутор: Драгана Јокић-Стаменковићчетвртак, 18.07.2019. у 11:14
Ђаци са посебним потребама још немају додатну подршку у настави (Фото Д. Жарковић)

Тачно десет година од увођења инклузије у школе у Србији Министарство просвете у јуну је започело израду правилника којим ће први пут регулисати рад педагошких асистената који на часовима пружају подршку ђацима са инвалидитетом. Како је усмено појашњено, ова врста помоћи раније је уведена за ромску децу, а тек уз поменути правилник асистенција у учењу биће омогућена и ђацима који имају менталне или физичке сметње у развоју.

Потврду те информације „Политика” је добила у поменутом министарству као штури одговор на питање зашто се родитељима не омогући и не понуди да буду педагошки асистенти свом детету које има неку врсту инвалидитета када они и иначе највише уче са њим и углавном не раде јер не успевају да ускладе пословне обавезе и бригу о ђаку са инвалидитетом. Повод за покретање те теме је искуство једног оца детета са церебралном парализом који је недавно остао без посла.

Отац детета са церебралном парализом је недавно у осмолетки у Крагујевцу, на питање шта је потребно да уради како би постао педагошки асистент свом сину, са којим иначе борави у школи, и уз то од државе прима надокнаду, добио одговор да је његова идеја неостварива. На основу информације из Министарства просвете лако је закључити да очева, веома логична и корисна замисао, није реалистична јер педагошких асистената у пракси и нема.

Израда правилника о ближим условима за рад педагошког асистента омогућена је доношењем Закона о основама система образовања и васпитања.

– Он ће ближе уредити процедуру ангажовања педагошког асистента за подршку ученицима са сметњама у развоју, потребне компетенције и критеријуме на основу којих ће се установама одобравати ангажовање педагошког асистента за групу деце са сметњама у развоју и инвалидитетом на нивоу одељења или установе – прецизирали су у Министарству просвете.

Дарио Роси, председник удружења „Аутизам – право на живот”, наглашава да је доношење правилника и увођење педагошких асистената за ђаке са инвалидитетом и те како неопходно, али да их је као круцијалну меру инклузије у образовању требало увести у школске клупе још пре десет година. За овакав пропуст Роси, који је и отац ђака са аутизмом, не криви само актуелну власт, већ истиче да је то вишедеценијски проблем.

– Иако је уведена пре десет лета, инклузија је у Србији тек будућност. Она мора да постоји у образовању на прави начин, али и онда да буде само део опште друштвене инклузије, које сада нема. То значи да када заврше инклузивну наставу та деца немају где да се запосле, нити добијају подршку за самостално становање, што виђамо у свету. У удружењу имамо аутистичног члана који је завршио Музичку академију, нема посла и седи са родитељима код куће. Није једини. Ово у Србији је имитација инклузије, која се заснива на родитељској упорности, уз подршку понеког правог педагога који поседује емпатију, што је у данашње време све теже срести – истиче Роси и додаје да му родитељско искуство говори да су закони из ове области, и када се донесу, несагласни са праксом и европским законодавством, а уз то и често „правно неписмени”.

Наглашава да је оно основно што Србија нема податак колики је тачан број деце са инвалидитетом. Каже да светска истраживања говоре да један одсто становништва има неки вид аутизма и да то значи да је у Србији близу 70.000 таквих грађана. У удружењу „Аутизам – право на живот” сматрају да је међу њима до 20.000 деце са аутизмом која би требало да буду у образовном систему, а да уз њих треба рачунати и на остале видове инвалидитета код ђака.

– Проблем постоји већ око три деценије и не треба га везивати ни за једну власт. Држава упорно одбија да направи регистар особа са инвалидитетом, јер ће он онда да је обавезује на деловање. Крајњи рок, према Закону о евиденцији у области здравства, за формирање регистра истиче 1. јануара 2020. Мислим да је датум нереалан. Без регистра нема стратегије, а без ње ваљаног деловања кад је реч о ђацима са инвалидитетом. То су кључни проблеми. Веома мали број ђака је у инклузији, родитељи се све теже одлучују да их укључе у редовне школе. Све се чекају неки правилници, да у пракси спроведу законе, годинама формирају мистериозне радне групе, а ја као родитељ и председник удружења не видим помак. Ето, на десетогодишњицу инклузије немамо у школи педагошког асистента. Велики новац из светских фондова за увођење инклузије у наш образовни систем стигао је 2009, формиране су разне радне групе, а паре су се разлетеле, јер је рађено недомаћински и без стратегије – истиче Дарио Роси, уз паролу која му је и идеја водиља: „Нема ништа нама без нас”.

Додаје да би уважавање предлога који је у школи у Крагујевцу помињао отац детета са почетка овог текста било само добитак за систем и да би се погодиле две муве једним ударцем – олакшао би се живот породице ђака са инвалидитетом и уз то би се материјално помогло оцу или мајци, које брига о детету онемогућава да нађу запослење.

У Министарству просвете напомињу да педагошког асистента не треба мешати са подршком коју деци пружа лични пратилац, који их одводи и доводи до школе, брине о њима у продуженом боравку или на ваннаставним активностима и за коју је задужен ресор социјалне заштите. Роси каже да је његова породица већ две године на листи чекања за таквог пратиоца и да познаје родитеље који на ту помоћ чекају бар годину дуже.


Коментари15
a9274
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir
Od 2014. radim kao lični pratilac/personalni asistent za bednu novčanu nadoknadu u visini od 10 hiljada dinara. Školovao sam se i specijalizovao za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i jedini razlog zbog kojeg još uvek radim u Srbiji je štićenik kojem sam trenutno asistent. Moj rad se vodi kao rad na crno jer mi ne ide ni radni staž, niti mogu da ostvarim bilo koje pravo kao zaposleni, bez obzira što ugovor o radu overava ovlaštena državna institucija. To Srbija ne rešava jer nema interesa.
Neko ko zna
Nije bilo ni dobro ni pametno što smo se odmah upustili u tu našu inkluziju. Ako smo i poželeli da kažemo svoje mišljenje na seminarima, predavači su nas gledali namrgođeno, začuđeno, ljutito....Kao, što se našao sad neko ko će da remeti njihovu koncepciju seminara ! Navodili su Bože moj, neke primere ( koje niko od nas naravno nije mogao da proveri) ! Niko od tih stručnjaka, nije znao da objasni kako raditi sa detetom koje ima Daunov sindrom ! Dovijala sam se kako sam znala.Uspela sam ! Ali..
babe i žabe
Autizam, invalidnost i zaostalost u razvoju nisu iste kategorije, ne mogu se svrstati u iste tretmane niti se mogu uvoditi u iste škole. U svetu postoje posebne institucije koje se bave decom sa autizmom, invalidnost sa bistrim mozgom zahteva nešto drugo, tako da je inkluzija iluzorni pojam. Imamo odličan defektološki fakultet, zar to nije posao za koji se oni školuju? Ne može se prosečan učitelj nositi sa napadima besa i drugim destruktivnim ponašanjima ove dece, o čemu nema pojma.
Miloš
Za decu sa posebnim i specijalnom potrebama su potrebne baš takve posebne i specijalne škole koje će baviti njima, umesto da ih gurate među obične učenike. Takav vam je život. Surov.
милица
Марина,основни задатак сваког родитеља и тежња сваког наставника је да оспособе децу за самосталан живот.Да дете стекне вештине и знања са којим ће моћи самостално да ради и да живи од тог рада.У редовним школама нема могућности да деца са својим тежим ограничењима,психичким и физичким то постигну.Важно је само од те деце извући њихов максимум у било којој школи.
Препоручујем 6
Marina
U svetu, itekako, postoje i inkluzivne škole, šta mislite od koga su ovi naši sve to loše prepisali? Naše specijalne škole ni blizu nisu na svetskom nivou. Žao mi je što je i za Vas život surov pa eto, morate da trpite decu, kako kažete ,,sa posebnim i specijalnim potrebama,, u redovnim školama. Zapravo, u Srbiji sve škole rade po istom, redovnom programu, koji se zatim prilagodjava detetu. Ne postoje nikakvi specijalni programi... svi od 5. razreda uče 2 svetska jezika, čak i u specijalnim.
Препоручујем 7
др
Можете мислити колико је јак израз ~инклузија~ 99% грађана не разуме о чему се ту ради-
Marina
U pravu ste, imamo mi našu reč, uključivanje ili pak suživot, ali tudje je sladje. Suprotno inkluziji je izolacija i institucionalizacija. Suština je socijalno uključivanje svih ranjivih grupa, naročito, dece sa razvojnim problemima ili telesnim invaliditetom. Suživot ne sme da se završi samo na školi, već i na radnom mestu, društvenim dogadjanjima, u svim sferama života. To danas zovu socijalna inkluzija.
Препоручујем 8
Marija Protic
Pa ni strucnjaci ne znaju razliku izmedju onog sto je inkluzija i onog sto to nije, kao sto npr. ekskluzija, segregacija i integracija nisu isto sto i inkluzija. Narocito kad su finansije u pitanju.
Препоручујем 3

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља