среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Американци се враћају у кухињу

У Америци су одрасле генерације чији родитељи нису кували, одрасли су на замрзнутој храни из микроталасне рерне, кување тада није било у моди, за то су наравно криве рекламе које имају невероватну моћ у обликовању друштвених трендова. Американци поново уче да кувају.
Аутор: Ивана Лалицкисубота, 29.06.2019. у 11:18
Боље стојећи и образованији Американци чешће кувају код куће (Фото И. Лалицки)

Америчка нација је опседнута храном. Прво што ћете осетити кад дођете у Америку је мирис хране, на пример цимета, ваниле, прженог теста или сланине. Храна је свугде доступна и конзумира се са великим ентузијазмом. Нигде нисам видела толико ресторана и кафеа са тако разноврсном понудом хране. И у књижарама, поред мноштва кувара, видећете прегршт књига које се баве историјом и значајем одређеног типа хране.

Овде је све забележено, када је настала нека салата, ко је први направио сендвич или коктел. Неко се сетио да напише књигу о томе како је један од отаца америчке нације, Томас Џеферсон, донео крем бруле, односно француску кухињу у Америку. Нажалост, иако се овде храна обожава, мало се кува јер су се људи од тога одвикли. Код нас у Србији постоји култ спремање домаће хране, али на храну се гледа као на нешто мање важно од спорта или политике.

У Америци постоји израз „from scratch” који је тешко превести на српски језик, јер такав концепт у кувању се код нас подразумева, па зато и не постоји посебна реч за то. Кад правиш супу, ти је правиш „from scratch”, не купујеш ону у тетрапаку, кад правиш колач или торту, помешаш брашно са јајима и шећером а не користиш купљену готову смесу у коју треба да умешаш течне састојке.

Фото Пиксабеј

Тек када сам почела да правим традиционалну америчку храну „from scratch”, ја сам се у њу заљубила. Домаћи хамбургер, слатка пита са јабукама, макарони са сиром, чили чорба, чизкејк, џамбалаја, направљени код куће су заиста посебан гурмански доживљај.

Волим да гледам шта људи купују у продавници кад чекам у реду на каси. Често виђам пуно готових и полуготових производа, тако да знам да мало људи спрема храну „from scratch”. Тако је лакше, неко би рекао. Људи данас фаворизују све што је лако, брзо и јефтино, и може им се, али кад је храна у питању то је веома погрешно. Гојазност је управо последица таквог става. И не само то, тако се развија лош укус и једете храну пуну неквалитетних састојка. Ако сте имали срећу да једете квалитетну и добро спремљену храну, никада се нећете вратити оној лошој.

Када је храна у питању овде у Америци постоји још један концепт који је непознат нашем народу: Кување је добро за ментално здравље. На интернету имате доста текстова на енглеском који препоручују кување у борби против депресије, анксиозности, самоће, али ниједан на српском језику.

Код нас се кување код куће углавном подразумева јер је тако економичније. Тако су радиле наше баке и маме, и то ми радимо данас. Не само то, тако се води рачуна о здрављу укућана.

Трпеза са домаћом храном (Фото И. Лалицки)

У Америци су одрасле генерације чији родитељи нису кували. Одрасли су на замрзнутој храни из микроталасне рерне јер кување тада није било у моди. За то су углавном криве рекламе које имају невероватну моћ у обликовању друштвених трендова.

Американци морају поново да уче да кувају, да откривају да је рад који кување подразумева, нешто што прија и испуњава. О креативности да не говоримо. И у Америци има људи који сами месе хлеб, гаје пчеле, или кокошке, праве зимницу, или пиво у подруму, али то је овде нека врста ексцентричности.

Американци који живи у предграђима, а таквих је пуно, имају дивне вртове око кућа, немају ограде па могу да се виде. Али за сређивања дворишта немају пуно времена, или воље, па их често нека фирма одржава. Мени је увек чудно што у тим двориштима ретко кад виђам стабло воћке или баштицу са поврћем, иако би и њих могле да одржавају фирме које плаћају за одржавање врта.

Прошло лето сам са децом читала књигу за лектиру „Мала кућа у прерији”, по њој је снимљена чувена телевизијска серија. То је дивна прича о америчким пионирима-досељеницима, који су кротили шуме и земљу почетком прошлог века, о породици у којој је све било „homemade". Правили су хлеб, сир, радили на њиви, шили и правили своју гардеробу. Док сам показивали деци на „Јутјубу” како се прави сир и жање жито, схватила сам да сам ја то све имала прилику да видим кад сам боравила код бабе и деде на селу, док су у Америци већ генерације изгубиле контакт са том врстом живота.

Оно што се овде да лако приметити је да сиромашни једу више, али мање квалитетну и здраву храну, док виши слој пази на то шта једе. Бити „фит” је данас статусна ствар, то показује довољно самоконтроле и дисциплине да се брине о свом изгледу и здрављу. И оно што је најчудније, боље стојећи и образованији људи чешће кувају код куће, а воле и на пијац да оду. Наравно све то мора да се забележи на друштвеним мрежама да би се стекао утисак како су они ето аутентични, имају рафиниран укус и не пристају да једу било какву храну, иако је то често само изузетак у свакодневној исхрани.

Фото Пиксабеј

А научити добро кувати није уопште лако, за то су потребне године праксе, труд, стрпљење и извесна креативност. Данас људи воле изговоре, то што не кувају често оправдавају недостатком времена, али истина је да никада није било лакше набавити разне намирнице, пронаћи добре рецепте, упознати се са храном и кувањем, унети здраве навике у исхрани, само што све то тражи рад и извесну посвећеност.

Није тако само у Америци него у свим деловима света где постоји обиље хране, лакше је купити готово, него направити нешто сам. Иако се често чује да брза и нездрава храна која доводи до гојазности нешто што долази са Запада, ја бих рекла да је то последица развоја човечанства, обиље хране доноси велике изазове. Скоро је болно гледати старе фотографије када су људи углавном сви били витки и лепо обучени, иако су били доста сиромашнији него ми данас, а и нису имали развијену технологију која штеди време.

Чудно је како смо тако племениту вештину кувања занемарили и одбацили од себе, као нешто ретроградно, нешто што спутава, одузима време, а заборављамо како смо захваљујући кувању постали то што јесмо - људи.

Кад смо почели да печемо храну на ватри, пре више од милион година, наш организам је почео да добија знатно више енергије, и тада смо добили вишак времена којег смо почели да трошимо на друге ствари, мозак нам се повећао, постали смо паметнији, а и чешће смо комуницирали са људима окупљених око хране која се припремала на ватри.

Фото И. Лалицки

Храна је део нашег свакодневног живота и треба се трудимо да од ње добијемо оно најбоље. Она је основа за успешан и здрав живот, она нас окупља и зближава са другим људима.

И када вам досади припремање хране, сетите се да ништа није узалуд. Потрошили сте дане у припреми хране да дочекате госте, и било је стресно и напорно, ипак, увек ћете се сећати тог поподнева које сте провели у дружењу са блиским људима уз храну, и после много година чаробни укус неког јела или посластице остаће вам и даље у пријатном сећању. Следећи пут ви ћете бити гости домаћинима који ће такође уложили доста времена и труда у спремање гозбе, и то ће вам значити пуно, осећате се добродошло, како и не би кад неко брине о вама.

И док тако седите за столом опуштени и задовољни, пошто сте пробали разне ђаконије, учествујете у живом разговору док колачи и кафа само што нису стигли, то је тај слатки тренутак када вам у мислима лебди сазнање да је живот леп, сетите се да су исто такво посебно осећање имали и ваши давни преци окупљени око ватре на којој се припремала храна.

 

Ивана Лалицки, Балтимор

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари44
a35fc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
Ако Политика дозвољава; други локал је био " The View ", на тајмс скверу, на врху хотела Мариот Маркиз, диван поглед на Њујорк, свеједно да ли дању или ноћу, одлични и не тако јефтини коктели.
Beogradjanin Schwabenländle
Негде сам прочитао да у Њујорку има више од 10.000 разних ресторана. Прилико наших боравак у Њујорку нисмо имали жељу да их " све " упознамо. Ограничили смо се у то краткко време које смо имали на располагању на два места, један типичан стари амерички Steak House, Gallaghers, отворен давне 1927 године од једне од такозваних Зигфилдових девојака. На улазу, лево и десно као излог, висе у том фрижидеру, полутке од најбоље говеђе расе, шкотски Ангус. Храна феноменална, филе или Њујорк топ сирлон.
dr Slobodan Devic
Ako odete na tripadvisor i ukucate "restaurant ambar Capitol Hill" naicicete na najbolji restoran medju 2 684 restorana u Washington, DC. Bio, napunio ga Amerima, svi do jednog su bili pali na trepavice. Ovom prilikom bih dozvolio sebi da lupim da su nasi folklor i hrana medju najraznovrsnijim u svetu. Samo, nije to zato syo smo mi mnogo pametni i kreativni. To je prosto stoga sto su nas gazile razlicite imperije. A da volimo da jedemo i igramo, e tu nam nema mane ...
dr Slobodan Devic
Dzaba ste krecili - Food Inc.
Beogradjanin Schwabenländle
Најбољи ресторан у УСА који сам ја посетио водио је један наш земљак који је тамо дуго живео. Било је у Чикагу, ресторан, са француском кухињом звао се по власнику ЈОВАН, Јован Трбојевић. Одличан избор јела, одлични кувари, невероватан власник који је добро знао са гостима, познат у Чикагу и даље. Једно време је водио у граду два ресторана, нажалост умро је 2010 године. Ресторан је поново отворен , власник је по имену Немац.
Dragan Pik-lon
@NY,to- koka zna da kucne na internetu je aluzija na uzrecicu-''Corava koka isto zna da potrebi neko zrno.".Prvo i prvo da sam znao da ste zena to nebih napisao.Drugo to nije licne prirode,vec se odnosi na sve nas koji vise verujemo internetu nego svojim ocima,usima i ovde svojim ustima -ukusu.U svakom slucaju ja vam se izvinjavam.Moje "uvrede'' su vise literarne prirode nego licne ili moralne.Pozdrav.....
Препоручујем 4

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља