среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:34
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Кад су Србија и Аустрија биле непријатељи

Сукоб између бечког и српског двора око судбине краља Милана и места сахране био је увод у сукобе из 1908. и 1914. године који су се завршили трагично по оба народа
Аутор: Горан Весићпетак, 21.06.2019. у 18:00

У даху сам прочитао књигу др Волфганга Рорбаха „На трагу Срба у Бечу” и научио много о историји бечких Срба и печату који су оставили у овом граду. Беч је значајан за српску културу и историју јер су у том граду живели и стварали многи знаменити Срби попут Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Караџића, Петра Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Лазе Костића, Стјепана Митрова Љубише, Бранислава Петронијевића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Анастаса Јовановића, Уроша Предића и Паје Јовановића. Последње године свог живота у Бечу је провео и српски краљ Милан Обреновић. Сукоб између бечког и српског двора око судбине краља Милана и места сахране био је увод у сукобе из 1908. и 1914. године који су се завршили трагично по оба народа.

Данас у Бечу живи око 124.000 људи чија је земља порекла Србија, а сматра се да је још око 45.000 људи, чији је бар један родитељ из Србије, рођено у Бечу. Срби су тако највећа мањинска група у главном граду Аустрије. Централно место окупљања Срба и данас је Храм Светог Саве, грађен између 1890. и 1893. године. Почетком 1888. године српски патријарх Јосип Рајачић упутио је писмо аустроугарском цару Фрањи Јосифу да дозволи изградњу српске цркве у Бечу. Молба српског патријарха и православних поданика из Беча наишла је на добар пријем код цара који је одобрио изградњу и дао велики прилог. Двоструко већи прилог дао је тада већ бивши српски краљ Милан Обреновић. Изградња је трајала три године, а црква је освештана 19. новембра 1893. године у присуству цара Фрање Јосифа и премијера Виндишгреца. Цар Фрањо посетио је још једном српску цркву 1901. године када је патријарх Ђорђе Бранковић држао опело преминулом краљу Милану. Тада је цар гологлав, пешице ишао у посмртној поворци од цркве до јужне железничке станице одакле су посмртни остаци српског краља транспортовани царским возом до манастира Крушедол.

Краљ Милан је и после абдикације 1888. године играо важну улогу у Србији којом је владао његов син Александар. Бивши краљ Милан постављен је крајем 1897. године за команданта активне војске. Александра војска није интересовала, због чега ће изгубити живот шест година касније, а официри су Милана обожавали. Милан је реформисао српску војску и омогућио да она 15 година касније у балканским ратовима ослободи српске земље. Како је писао Слободан Јовановић у „Влади Александра Обреновића”, развио је 20 пешадијских пукова сталног кадра, школовао је више од 500 нових официра, а међу њима је било много сељачких синова који су постали славне војсковође. Увео је сталне војне вежбе, градио касарне и наоружао војску са 129.000 репетирки, 44 позициона и 23 брзометна топа. Миланов политички утицај огледао се у томе да је владу водио његов пријатељ и лични лекар др Владан Ђорђевић. Тако је било док се Александар није заљубио у Драгу Машин и одлучио да се 1900. године вери са њом. Тој вези противили су се и Владан Ђорђевић и краљ Милан. Ђорђевић је поднео оставку као и многи министри међу којима је био и Ђорђе Генчић који је касније организовао убиство Александра у мају 1903. године. Већ 15. јула Милану је забрањен улазак у Србију, да би 15. септембра било наређено његово хапшење. Женидба са Драгом Машин значила је и промену српске политике. Како су Милан и његове присталице биле против нове српске краљице, она се окренула радикалима који су подржали ову везу само зато јер је против ње био њихов непријатељ краљ Милан. Кокетирање српског двора са радикалима значило је снажнији утицај Русије у Србији. Руси су знали да је за Александра најважније да зна шта ради Милан, па је шпијунирање бившег краља преузела руска тајна служба чији се шеф за Балкан генерал Грабов доселио у Београд. Руски агенти у Пешти и Бечу пратили су сваки Миланов корак. Иначе, генерал Грабов је само 11 година раније, 1889. године, био оптужен да је био један од организатора Ивањданског атентата на краља Милана који се догодио у Кнез Михаиловој улици. О утицају Грабова у Србији сведочи и први српски полицајац Таса Миленковић у „Тасином дневнику”, кога је 1900. године лично краљ Александар у двору упознао са Грабовом. „Са генералом, молим вас, будите слободно поверљиви. Знате, сада му се у Русији верује”, рекао је том приликом Таси краљ Александар.

Милану је тешко пао сукоб са сином, повукао се у Беч и живео скромно. На дан женидбе сина замолио је лично цара Фрању да буде сахрањен ван Србије. Крајем јануара 1901. године разболео се од инфлуенце. Александар није лично дошао да га види, већ је послао пуковника Лазара Петровића. Са њим се Милан задржао у дужем разговору. Неколико дана касније је умро. Александров секретар Милош Петровић причао је касније да је на вест о смрти бризнуо у плач и јецао као мало дете. У Србији нису много жалили за Миланом. Сељаци га нису волели због радикалске пропаганде, а обичан свет га је памтио по скандалима. Искрено га је жалила само војска. Око мртвог Милана дошло је до свађе између Србије и Аустрије. Александар је желео да га сахрани у Србији, али цар Фрањо је Милану дао реч да ће да га сахранити у Крушедолу.

Тако је почео сукоб Србије и Аустроугарске који је кулминирао великим ратом у коме је Србија изгубила половину мушког становништва, а Аустрија царевину. Миланова војска дошла је главе две године касније његовом сину Александру. Угашена је династија Обреновић и на власт се вратила династија Карађорђевић која са убиством Обреновића није имала ништа. Али тако то обично бива, обични догађаји, наизглед неважни, када се догоде промене ток историје. Тако су Србија и Аустрија због једне свадбе постале непријатељи.


Коментари3
e371f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... bas lepa tema ...gospodinu Rohrbachu koji je napisao tu knjigu majka je iz okoline Velike Plane,on govori odlicno srpski i dan danas puno cini za dobre odnose izmedju dva naroda ... o tim vekovnim odnosima sa usponima i padovima pisao je puno i veliki znalac te istorije u svim njenim segmentima akademik,nekadasnji predsednik SANU Dejan Medakovic ... ima predivna knjiga-monografija od njega ,,Srbi u Becu" ... Ivo Andric isto tako i od njega smo dobili pravo objasnjenje od kada je sajkaca na srpskoj glavi ... ali isto tako moramo da spomenemo i velikog Cika Jovu Zmaja koji je bas za vreme svog sluzbovanja u Becu napisao predivnu deciju pesmicu ,,Pacija skola" ...
Zorica
Đorđe Karađorđević u svojim memoarima piše da su zaverenici od Petra (njegovog oca)tražili saglasnost o dolasku na presto kada ubiju Aleksandra i Dragu.
Леон Давидович
Postoji i starija istorija kada su Srbi bili privilegovani u Habsburškom carstvu i kada ih je upravo podržavala nemačka nacionalnost u Habsburškom carstvu ( Svetom Rimskom carstvu). Ali vremenom sve se promenilo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља