четвртак, 20.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:47
ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА РАТНИМ ВЕТEРАНИМА

Од чина генерала до чистача ципела

Уобичајено је мишљење да су борци из Првог светског рата просили као богаљи у искрзаним униформама, док су ветерани из Другог светског рата уживали све привилегије
Аутор: Димитрије Буквићпонедељак, 10.06.2019. у 09:00
(Фотодокументација „Политике”)

Из оба светска рата, Србија је изашла као победница. Али, они који су те победе извојевали нису истоветно третирани. Јер, док су ветерани Првог светског рата у међуратној југословенској монархији просили као богаљи у искрзаним униформама, борци из Другог светског рата су у социјализму уживали све привилегије.

Овако би, најкраће, гласило уврежено поређење у јавности кад је реч о начину на који је држава третирала ратне ветеране после једног, односно другог планетарног оружаног сукоба. У тој представи, насупрот примерима преживелих солунаца који зарађују гланцајући ципеле по улицама или Милунке Савић, која је радила као чистачица у банци стоје генерали и официри ЈНА, који путују, летују и куће се о државном трошку.

И једна и друга слика су, међутим, само део приче о статусу бораца из оба светска рата. Тако историчар др Миле Бјелајац каже да у Краљевини СХС јесте било ветерана који су с испруженом руком мољакали за ситниш, због којих се приповетка Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити” показала безмало као пророчанство. Њима је чак наредбом краља Александра дозвољено да просе по улицама. С друге стране, носиоци одликовања попут Ордена Карађорђеве звезде или Албанске споменице уживали су у међуратном периоду одређене, махом нематеријалне привилегије. Што се тиче војних пензија и инвалиднина, оне јесу биле ниске, али је за то понајвише „заслужна” економска немоћ југословенске монархије.

Према речима Бјелајца, формирање Краљевине СХС је дочекало око 5.000 одликованих ратника који су по закону имали могућности које су се односиле на попусте на државним железницама, поједина бесплатна путовања или доступност бањског лечења. Знатно тежа „мисија” је било обезбеђивање примања за ратне инвалиде. Позивајући се на истраживања историчара Љубомира Петровића, Бјелајац каже да је њих у Краљевини СХС било 76.886, од чега је 45 одсто „отпадало” на Србију.

– У Србији је после 1918. било 29.522 инвалида из Првог светског рата, 4.315 из балканских ратова и 221 инвалид из ратова с Турском и Бугарском у 19. веку који су били живи. Више од половине је имало мање повреде с којима се живело и радило. Оних с најтежим инвалидитетом било је око 8.000, али некима то није била препрека да остану у служби до пензије – каже Бјелајац.

Инвалиди рата 1920. године (Фотодокументација „Политике”)

Бројност ратних инвалида из тога доба су утврдиле државне комисије. Сви којима је утврђен инвалидитет уврштени су у буџет Министарства здравља и социјалног старања и њима су уз основну плату исплаћиване и инвалиднине. Оне су, баш као и пензије за ратне ветеране, биле ниске.

– Две економске кризе у Краљевини СХС нису омогућавале да се тај проблем реши. Тек 1929. године, пензије су први пут повећане. И ту су разлике биле драстичне, јер су примања оних који су пензионисани пре тога, а то је већина високих команданта српске војске, била чак и упола мање у односу на оне који су пензионисани после 1929. године. Тим проблемом су се бавили многи министри све док га пред Други светски рат није решио министар финансија Јурај Шутеј из Хрватске сељачке странке. На његову иницијативу су изједначени војни пензионери, а поправљене су им пензије, без обзира на то да ли су били официри аустроугарске или српске војске – објашњава Бјелајац.

Што се тиче доба после Другог светског рата, наш саговорник каже да је постојао скроман годишњи додатак за носиоце Ордена Народног хероја – њих око 400 колико преживелих – уз одређене нематеријалне привилегије попут неколико бесплатних вожњи возом или авионом годишње.

– Нешто мање повластице су имали носиоци споменице првоборца из 1941. године. Ипак, важно је рећи и да су у социјалистичкој Југославији права носилаца Ордена Карађорђеве звезде и Албанске споменице била укинута, а враћена су тек шездесетих, кад је добар део тог света умро – наводи Бјелајац.

Он каже да су пензије све до средине седамдесетих зависиле од економске снаге појединих република СФРЈ, у којима су официри и подофицири били пензионисани.

– После рата, армија је била велика, с готово 45.000 припадника у рангу старешина. Тај састав је драстично смањиван од педесетих, кад је већина нижег партизанског кадра пензионисана с непуних 40 година, уз пензије недовољне за неки живот. Тек средином седамдесетих законом су сви пензионисани припадници оружаних снага добијали пензије из војног буџета, и изједначени су у свим републикама по примањима, која су убрзо повећана – напомиње Бјелајац.

Он додаје да су у социјалистичкој Југославији постојали и додаци на лични доходак, „баш као и за просветне раднике, железничаре и друге службе”, као и да је масовно решавано стамбено питање бројих припадника армије.

Да је период после Другог светског рата био најнапреднији кад је реч о државној заштити ратних ветерана, сматра проф. др Оливера Марковић Савић. Ова социолошкиња и професорка Универзитета у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици наводи у докторској дисертацији да су борци НОБ-а, ратни инвалиди и породице палих бораца могли да остваре бројна права.

– Нова држава није заборавила ни ветеране из претходних ратова, тако да је у систем друштвене заштите већ 1944. увела и све којима је статус ветерана био признат у предратној Југославији, а њих је било готово трећина од укупног броја корисника борачко-инвалидске заштите – наводи ова професорка у дисертацији о друштвеном положају ратних ветерана у Србији. 


Коментари16
07d49
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jordan
Toliko o Kraljevini Srbiji!
Mirjana sa Dorcola
Samo da dodam na moj prosli komentar, da moj deda Milan Spasojevic se vratio iz Isv. rata sa smrznutom jednom nogom i bio je invalid bez penzije - umro je kad sam bila 4 1/2 god. i pricao mi je pricu o Ludom Joski - jer sam ga terala da mi je stalno prica. Povratnik sam iz SAD posle 56 god. - vratila se pre 8 meseci i uzivam u mojoj staroj domovini Srbiji - pozdrav, vasa Mirjana
Mirjana sa Dorcola
Moj deda po ocu - Milan Spasojevic je bio dobrovoljac u I sv.ratu - preso Albaniju peske /".....niko nezna sta su muke teske, ko nije preso albaniju peske....."/. Kazem bio je dobrovoljac srpski - Srbin iz austrougarske. Nika nisam cula da je dobijao penziju, a svi oni iz familije su mi poumirali tako da nisam imala vise nikoga da bi ih pitala. Znam to da je moja majka radila na posti 1931 god. a moj otac student, baba, deda Milan i stric Branko su svi ziveli samo od mamine plate u Beogradu. M
Frey
Piscu članka: Dajte malo pojasnite kako je to Srbija iz 2. Sv. Rata izašla kao pobednik? Zar je Srbija za vreme tog rata postojala kao nezavisna država? Kako se tačno zvala?
Zeljka
Potrebno je vise ovakvih tekstova na razne teme da bi mi shvatili ko smo i sta smo. Odavno je Dis napisao "Nase dane", Rajs "Cujte Srbi",da ne pominjem noviju istoriju.... Sta reci nego da nije cudno sto smo jedini evropski narod koji nije uspeo do sada da stvori drzavu...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља