субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:22

Град, поплаве и култура у општини Топола

Аутор: Витомир Теофиловићчетвртак, 30.05.2019. у 18:00
(Фото Т. Јањић)

Ових дана води(ла) се жестока расправа између руководстава општине Топола, с једне стране, и Републичког хидрометеоролошког завода и ресорног министарства Србије, с друге стране, ко је (више) крив за недавну непогоду – град који је нанео велику штету воћњацима на широком атару општине Топола. То је врло деликатна тема и морају да се укључе најмеродавније стручне службе. Но, кад је реч о овој општини, и „обични” грађани могли су да запазе да стихијске непогоде, махом град и поплаве, сваке друге-треће године нанесу овој општини огромне, милионске штете и да по томе Топола спада у најугроженије у држави. Да ли је то последица специфичног рељефа општинског атара и његове климатске изузетности или је реч и о недовољној бризи општинске управе и њених стручних служби?

Погледом на мапу, не би се рекло да су рељеф и клима пресудни – многе општине у Србији имају веће и теренске и климатске контрасте него Топола, која, напротив, не само због положаја, већ и због плодности земљишта и питоме климе, носи епитет „срце Шумадије”. Ако исте непогоде годинама погађају одређени предео, логична је помисао да мере заштите нису на одговарајућем нивоу. Ако противградна заштита затаји више пута, то значи да није добро организована. Ако се поплаве понављају, логична је сумња да локални водотоци нису добро очишћени и довољно продубљени и проширени, да насипи нису у реду. Ове једноставне мере штите швајцарске и аустријске воћњаке – обе извозе воће иако имају ћудљиву климу; не годишње, већ много чешће непогоде... Чисто логично гледано, и без меритума струке, рекло би се да су у овом спору више у праву влада и Хидрометеоролошки завод него челници Тополе.

Не бих се као грађанин коме пољопривреда није струка ни симболично укључио у ову распру да немам као писац горко искуство са овом општином. Укратко – „Политика” и друге новине су лане о томе опширно писале – реч је о следећем: Имајући у виду да је у оближњем селу Липовици рођен знаменити књижевни историчар и критичар Јован Скерлић, општина Топола је 2010. године установила награду са његовим именом. Уместо путем огласа, председник жирија лично је анимирао писце и свакоме појединачно предочио да награду чине повеља, плакета и пет хиљада евра у динарској вредности. „Сувише лепо да би било истинито”, каже изрека. Тако и би. Нема новца! Испоставило се да је председник жирија давао лажне изјаве. Залудна је била жалба угледних писаца Мирослава Јосића Вишњића, добитника „Нинове” награде; књижевног историчара Јована Пејчића; песника Николе Цинцара Попоског – да писци не знају интерну поделу надлежности у општини, да је са њима био у вези само председник жирија.

Може се разумети да неко изигра поверење општине једном, али иста прича се понавља већ скоро деценију. Жртве су били и професор универзитета Бошко Томашевић, песник Зоран Мандић, романсијер и приповедач Милан Р. Симић, писац ових редака и два наша светски позната писца – Вук Драшковић и Радован Бели Марковић, који се због ове бруке јавно одрекао награде. Иако можда формалноправно општина није крива, сама чињеница да је покровитељ награде подразумева одговорност. Писци су предлагали бар симболично обештећење (зашто тако богата општина не додељује новчане награде, а сиромашне општине јужне Србије их додељују?!), као и да хитно промени жири, али ништа од тога. И наредне (ове) сезоне исти човек, чије име треба да буде изложено на стубу срама, је председник жирија. Да ли је, лажно представљајући награду, хтео да анимира виђеније писце, или је измишљао велике суме да би више новца извукао од спонзора – јавно се хвалио да су ти пословни људи његови школски другови. А могућ је и дил са неким(а) у општини – тешко је објаснити његов неприкосновен статус. (На распитивање кад ће исплата награде бахато је одговарао: Не јављај се више! Чекај и ћути да ти не поништим награду! Ја мењам правила и унапред и уназад!) Узмимо да је сав грех на председнику жирија, иначе солидном писцу Зорану Милисављевићу (дар и морал не иду увек заједно), није недужна ни општина – као покровитељ награде дужна је да надзире жири, а не постоје ни статут награде ни правилник о раду жирија. Писац Јосић Вишњић предочио је општини понашање председника жирија још 2010. године. А тадашњи председник општине је садашњи председник Скупштине општине; општинска управа има континуитет.

*Књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари2
fcce5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
....evo price o dve nepogode koje muce opstinu Topola ... jedna je od prirode a druga od ljudske prirode ... za obe ima leka ali u oba slucaja ljudi koji tu zive treba da rese ili umanje problem ... a nesto zavisi i od vrhovne vlasti u Beogradu,a to nas vec udaljava od resenja ...
Суводолски
Само ради материјалне истине: није Липовица, већ - Липовац. Ружно је кад некоме промените име, па ма како да је до ње дошло, а Липовац је дивно село подно Венчаца и то не заслужује.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља