недеља, 26.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:42

И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата

У Словенији су средства за то одобрили и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској
Аутор: Никола Милованчевсреда, 15.05.2019. у 18:00
Хумке масовних гробница у Јасеновцу (Фото Р. Крстинић)

Захвалан сам проф. др Славици Гароња Радованац што је у „Политици” („Колико је било жртава у Јасеновцу”, 17. април) покренула питање утврђивања броја жртава у логору Јасеновац, али и шире у Југославији, за раздобље 1941–1945. На ову тему у „Политици” се затим осврнуо и историчар Ненад Лајбеншпергер („Тешко до тачног броја јасеновачких жртава”).

Верујем да се може доћи до броја жртава Другог светског рата, што су последњих година доказали Словенци, а то српска јавност не зна. Троје историчара Института за новију историју Словеније латило се 1997. утврђивања броја жртава за период од 1941. до јануара 1946. и интензивно су, уз помоћ спољних сарадника, радили до 2012, али се подаци још допуњују (реч је само о умрлим становницима Словеније, без људи са других подручја Југославије страдалих у Словенији после краја рата 1945).

Какав је резултат, који је сравњен са регистрима умрлих? Последњи објављени податак говори о 99.865 страдалих. За поређење, државни (крњи) попис жртава Југославије из 1966. за Словенију наводи 40.510 жртава, а хрватски демограф В. Жерјавић (1989) заокружава тај број на 40.000. По починиоцима је идентификовано око 78.000 жртава у Словенији: од немачких нациста страдало је 40 одсто, од победничке стране 31 проценат, а од осталих (Италијани, домаћи сарадници окупатора, Мађари, погинули од савезничких бомбардовања, несрећни случајеви, самоубиства, итд) око 29 одсто; ова структура страдалих може бити слична са Србијом, али не и са Хрватском и БиХ – тамо је уверљиво највише било жртава усташа и домобрана. Дакле, Савезна комисија, која је 1966. побројала 657.101 убијеног у Југославији, у Словенији је тада избројала једва 40 одсто стварних жртава, а такву процену дао је и Жерјавић, умањујући број жртава.

А укупне жртве у Југославији? Др Животије Ђорђевић, који је био најреалнији у оцени за Словенију, овде наводи („Губици становништва Југославије”, Београд 1997, ст. 181) 1.838.000 убијених, уз 654.000 одсељених (највише Немаца – око 400.000, нап. Н. М.) и 333.000 нерођених – укупан демографски губитак 2.825.000 (од тога 1.780.000 у БиХ и Хрватској, од њих 68 процената Срби).

Данас је заборављено да је скоро исте бројке 1952. у „Статистичкој ревији” изнео и др Долфе Вогелник, професор статистике на економским факултетима у Београду и Љубљани, а 1944–1946. први директор Државног статистичког уреда у Београду: он је број усмрћених оценио на најмање 1.814.000, а укупне демографске губитке на најмање 2.854.000. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ”, док је стварни број убијених „преко два милиона лица”, а сви демографски губици већи од три милиона.

Како је у неким проценама умањиван број жртава описао је Ж. Ђорђевић (исто, стр. 43–54): тако што је приказиван мањи природни прираштај становништва од стварног у раздобљу од 1931. до пописа 1948.

Број жртава у Јасеновцу? Др Јаков Гело, у Туђманово време (деведесетих година прошлог века) директор Државног завода за статистику Хрватске, навео је у свом докторату „Демографске промјене у Хрватској од 1780. до 1981. године” (Загреб 1987, стр. 153): „само Јасеновац преко 700.000... С. Градишка 75.000”. А Владимир Дедијер је у писму Петру Стамболићу од 27. априла 1987. записао: „Зато ви не хајете за Јасеновац, где су власти забраниле свако научно испитивање колико је тамо мртвих. Савез бораца Босанске Дубице довео је и словеначке научнике, па су 1962. године у Градини отворили једну десетину гробова и утврдили да тамо лежи око 58.000 мученика”. У истом писму Дедијер је оптужио руководство Србије (С. Милошевића и И. Стамболића), цитирајући своју сарадницу Љиљану Манојловић, секретара (касније угушеног) Одбора САНУ за истраживање геноцида: „Да је највише руководство Србије одлучило да се не дају новчана средства за одржавање симпозијума (о жртвама – нап. Н. М.) да се не би замерили Влади Хрватске. Ако би се симпозијум одржао Влада Хрватске би правила тешкоће Влади Србије поводом предстојећих уставних промена.” Истина о броју страдалих Срба била је непожељна у време СФРЈ, а за многе је и данас.

Слажем се са г. Лајбеншпергером да попис броја жртава није посао неколико историчара: у Словенији су средства за то одобрили и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској – уз такву помоћ српски историчари би утврдили број жртава и у Србији и у НДХ. У Хрватској је заувек избегнут попис српских жртава, јер је јануара 2012. тај попис преузела Католичка црква. Тада је, наиме, на заједничком састанку бискупских конференција за Хрватску и БиХ у Сарајеву, Католичка црква одлучила да попише жртве Другог светског рата, назвавши то „Хрватски мартирологиј” и сада пописује припаднике своје вере (у „Хрв. мартирологију” се пописују и католичке жртве других народности – Немци, Италијани, Мађари, Словенци и други); рад је већ далеко одмакао.

Уз мало разумевања и политичке воље могла би да се сазна истина и о свим српским, јеврејским, ромским и другим жртвама, у пуном опсегу трагедије која се догодила.

Правник и историчар

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари6
e8526
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ilic Momcilo
Mislim da se dosta pogresno gleda na te podatke kao nepostojece ili pogresne.Podaci postoje i ako se hoce,zna se za njih,samo je problem u ovo vreme ih naci,kao u svakoj drzavi.Nekako sam siguran da ce se ti novi podaci ukljuciti u nestanak pravih i postavljanje novih grupa,koje su pobedile naci-fasizam i Hitlera.Takodje ce se verovatno,uvecati broj stradalih novih pobednika,i od okupatora i onih kojima se oduzima pobeda.Tu su onda i novi ratni zlocinci.
Raca Milosavljevic
... sve se moze kad se hoce ... samo sto je posle kraja Velikog,bas tragicnog rata formiranjem Jugoslavije sve cinjeno da se Srpske zrtve civilne i vojne nikada ne izbroje sve u ime nekog viseg cilja ... tu su od cuvenog kongresa komunista u Drezdenu svoj nesebicni doprinos dali i nasi verni Titovi sledbenici,nastavili partizani-pobednici posle Drugog svetskog i ta konstantna antisrpska histerija i paranoja traje neprekidno do danas ...krajnje je vreme da se to ispravi ...
Krasmenko Kulas
Apsolutno se slazem sa g. Milovancevim, nema tu neke veliki filozofije, proslo je gotovo 80.godina a mi kao drzava i nacija nismo se pomakli sa mrtve tacke. Na nasu veliku sramotu, tolike godine, decenije su izgubljene i niko nece da preuzme odgovornost. Ako smo nesposobni, ako ne znamo kako onda prosto primjenimo ono sto je vec oprobano, dakle primjenimo slovenacki model u Srbiji i R.Srpskoj. Pored htjenja i dobre volje, za ovako ozbiljan, mega istrazivacki projekat se moraju ukljuciti i nadlezna ministarstva pri srpskim vladama. Definitivno volja i interes za strucnim, ozbiljnim istrazivanjem po pitanju Jasenovackih zrtava postoji u srpskom nacionalnom korpusu, sad sve zavisi od politicke volje aktuelne vlasti. Sramotno breme ignorisanja jasenovackih drzava se prenosi sa generacije na generaciju, ako smo Srbi i ljudi dostojni nasih stradalih predaka, onda moramo pronaci odgovore koji ce nema zivima povratiti dostojanstvo a stradalnicima podariti vjecni spokoj.
EvGenije
Hajte molim vas, u Srbiji se ne zna ni broj žrtava Velikog rata. Sve je to kralj Aleksandar pretopio u temelje Jugoslavije ada narod za to nije pitao. Još čudnije, u Srbiji se ne zna ni broj ubijenih Srba u ratovima 90-ih. Nije odgovaralo graditeljima demokratije posle 5. oktobra. Bili zauzeti gradnjom i nadogradnjom sopstvenih bankovnih računa. Zašto je onda čudno što utvrđivanje broja srpskih žrtava u drugom svetskom ratu nije bilo važno jugoslovenskim komunistima koji su se tokom čitavog svog postojanja borili protiv "srpske" Jugoslavije dok je konačno nisu razbili u krvavom epilogu 90-ih?!
Катарина Крстић
Пребрзо и с предрасудама судите, јер витешки краљ Александар с тиме нема ништа. Краљ Петар је одмах по заршетку Великог рата идао наредбу да се попишу све жртве, не само из Великог рата, већ и из оба Балканска. И то је (у)рађено. Судбина пописа је иста као и пописа српских добровољаца из прекодринскиг земаља: одузети су после увођења комунистичке државе, Решењем Pov. IV br. 1105/46 od 18.2.1946, удружење је проглашено за фашистичко, а пуковске заставе и спискови добровољаца одузети.
Препоручујем 23
Jelisaveta
Gspodin Milovančev je u pravu. Nažalost našim poltičarima nedostaje ne samo volja, nego i hrabrost da to sprovedu! Izvanredni opunomočnik 3. Reicha za jugoistok, Hermann Neubacher, u svojoj knjigi sećanja procenjuje na osnovu njemu na uvid stavljenih izveštaja broj u NDH abgeschlachteten (= zaklanih) pravoslavaca (njgova definicija) na tri četvrtine miliona! Ti izveštaji se sigurno nalaze u nemačkim arhivima! Stvarni broj žrtava je sigurno znatno veći, jer ni Nemci nisu uspeli da registruju sve ustaške pokolje. I njemu je bilo jasno da je to sve bilo religiozno a ne etnički motivisano!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља