понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:26
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Доколица код Лужичких Срба

Затвореност својствена темпларима, туга карактеристична Курдима, преко дана Немци, дисциплиновани и безпоговорни, чекају тренутак доколице не би ли пробудили оно исконско у себи и на један тренутак, макар прожет и алкохолом, били слободни
Аутор: Марко Стојиљковић,петак, 29.03.2019. у 15:38
Традиционални свечани дефиле Лужичких Срба на коњима (Фото Пиксабеј)

Онај ко није провео време међу Лужичким Србима, не зна шта је растрзаност и може помислити да је овај наш, балкански лонац стварно најзапрженији. Затвореност својствена темпларима, туга карактеристична Курдима, преко дана Немци,  дисциплиновани и безпоговорни који чекају тренутак доколице не би ли пробудили оно исконско у себи и на један тренутак, макар прожет и алкохолом, били слободни.

Постоји доста ствари које не ценимо или им не придајемо значај све док нам не постају недостижне. Ма колико добро функционисали као појединци са рутинским навикама у уређеном друштву, ипак се јави некаква потреба да се припада негде и некоме. И вук је јачи кад је део чопора.

Иако им име указује на везу са Србијом, међу њима је усађена прича да немају превише везе са Србима. Природно је да је њихов језик, због географског положаја, испреплетен германизмима и под утицајем чешког а нарочито пољског језика. Правила немачког језика се увелико примењују и на језик Лужичких Срба.

Некада су Лужички Срби живели на ширем простору

Када кренете из Брна ка неформалној престоници Лужичких Срба, граду Будишину имате утисак као да су вам познати називи села кроз која пролазите, као да се возите кроз Шумадију. Наравно, то је искључиво моје запажање.

Историја није била на страни Лужичких Срба. Вековима су стешњени на тромеђи између словенских Чеха, Пољака и Немаца. Суђено им је да живе у неколико држава. Изгледа да су они који су остали у Немачкој највише данас задржали властитог идентитета и обичаја.

Французи или Енглези када отпутују у Африку или Азију сматрају да је нормално да тамо чују некога ко говори њиховим језиком. А кад се један припадник словенског народа, онако неупућен затекне у Лужици, може да помисли да је напустио Немачку. Да се обрео у некој словенској прапостојбини, где се говори неким словенским, али доста чудним језиком. Ми нисмо као Французи и Енглези ширили своју културу и језик освајајући друге просторе и континенте, већ преживљавали кроз сеобе.

Куће у цвећу у Лужници (Фото Пиксабеј)

Ватра гори, свира гитара а људи играју, веселе се, опијени певају народне песме. После скоро годину дана мог бивствовања међу њима, осећам се као да сам прихваћен. Додуше не међу свима, али и то је велики напредак. Постоји потреба да се неупућенима објасни шта значе та песма, одакле потиче и ко су они.

Збијају шале на мој али и њихов рачун. Као да су јужни Срби. Без икаквих негативних конотација.

 

Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,

света су ми твоја поља!

Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!

(Химна Красна Лужица, у оргиналу „Rjana Łužica”)

У том неком магновењу први пут сам схватио колико сам срећан јер негде припадам,  нисам усамљени вук. Не кријем се под окриљем ноћи и не морам да пијем да не би из мене избило – ко сам и одакле сам.

Парада Лужичких Срба а застава на звонику у српским бојама (Фото Јутјуб)

Ја не морам да објашњавам да ми је име Марко, али да у пасошу, због ситуације, пише Маркус.

Захваљујући Лужичким Србима мој поглед на свет се изгледа заувек променио. Ма колико то звучало чудно они су ти који су ми отворили очи. Седећи онако поред ватре, слушајући њихову музику и песме, саосећао сам са њима. Моја слобода није Богом дана. Неко је због ње платио цену и то треба да се цени.

Чудни су путеви божји. Мене је мој одвео далеко од куће не би ли ми показао пут натраг.

 

Марко Стојиљковић, Брно  (Посвећено мојим драгим Лужичким Србима)

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари40
eaa05
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zivko Vasic
Hvala ti Marko za ovaj tekst, posebno za recenice:"Moja sloboda nije Bogom dana. Neko je zbog nje platio i to treba da se ceni." Hvala i ostaloma za pojasnjenja, a posebno Dejanu. R. Tosicu. Vidi se da on najbolje poznaje ovu temu. Treba videti bolje od sebe i uciti od njih. Treba znati da su Nemci, Madjari, Italijani uspeli da se ujedine, mi Srbi ne. Krivi smo za to mi, a ima i zasluge za to delovanje nasih neprijatelja cemu nismo znali da se najbolje odupremo. Bavarac i Prus nisu govorili isto
Petar Pavlović
Radio sam i ja oko godinu u Lužicama.1992 je godina i kolega na poslu me pita da, šta mi to radimo dole u Hrvatskoj, znajući da sam ja izbjegao odatle.On je pod uticajem teške antisrpske propagande koja se provodi na njemačkoj tv mreži. Strpljiv sam i objašnjavam mu jer znam da je lužički Srbin- katolik. Sluša pežljivo ali najviše ga je dojmilo kada sam mu rekao da se borimo zato da ne dođemo u situaciju u kakvoj su se oni našli. Pridobio sam ga. Inače sprijateljio sam se sa dvije lužičke srpske porodice i pozivan sam kući. Jedan katolićki sveštenik Srbin mi reče da u njih postoji legenda da su oni došli iz Srbije. Rat je u Jugoslaviji u punom jeku i jedna delegacija Srba iz Berlina odlazi u njihovu Besedu u Budšin i iznosi naše srbske argumente o ratu u Jugoslaviji. Posledica-Lužički Srbi odbijaju da na nagovor njemačkih vlasti osude Srbe u Jugoslaviji.
Јужни Србин
Да би схватили суштину морате прочитати бар једну књигу од Олге Луковић Пјановић, Милоша Милојевића или Гојка Вртунића, а затим промислити о прочитаном. Лужички Срби нас називају јужним Србима.
Дејан.Р.Тошић
Re:Јужни Србин@Поштовани,Срби из Србије знају своју историју, дилема настаје у прикривању информација још од Берлинског Конгреса 1878.када су Пруси издејствовали независну Србију, противно Сан Стефанском миру, по коме би Ниш, Врање, Лесковац, припао Бугарској, што су Руси желели! Срби и Немци имају заједничку историју и антропологија и археологију, ближу него са Русима. Уколико Срби прихвате Немце попут Руса, себе ради, тада ће истина бити на страни Српског рода, и то је и Руској и Немачкој академској јавности јасно, једино још СПЦ и САНУ ћуте, немо, где је ту мотив? У знању је моћ, а не у "називу"Срба. Српски род има име своје јединствено на све четири стране света.
Препоручујем 47
Beogradjanin Schwabenländle
@ Дејан Р.Тошић, оно са Прусима Вам није било добро, вероватно нисте никада срели праве Прусе. Срби су опуштен народ који више воли да слави, да чалабрцка, воли своје чокањче, да машта да прича о гусларима. Пруси, јесте да су се променили, не носе више чизме и чалшире коњаника, и коса им је дужа, али оно cak-cak им је остало.
Дејан.Р.Тошић
Re:Beogradjanin Schwabenlandle@ У праву сте, нису Пруси оно што су били 1871.а нису ни Срби оно што су били 1871. Сигурно зато што су Немци у Србији у првом и другом великом рату изазвали демографску катастрофу Срба у Србији. И то на жалост није била равноправна борба, увек су Пруси имали бар 3 до 8 савезнички народа када су ратовали против самих Срба и то се није променило до данашњих дана. А то није ствар за Српску хвалу и сујету већ за Пруску жалост и стид.
Препоручујем 64
Pozdrav iz Cezareje
Pitanje duga iziskuje mnogo razjasnjavanja, ali, vidjevsi ovaj detalj, mislim da ce najadekvatnije upotpuniti vasu pricu: "Пробивши се на домаћем терену, Џони је намеравао да оде за Америку и оствари светску славу, али су га одбили за визу, јер када су га упитали: „Господине Штулићу, како можемо знати да ћете се вратити?“, он је одговорио: „Па, морам порез платити“."

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља