четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:18
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Дочекати пензију на градилишту

Живео је у кући са женом са којом није комуницирао, један син у Аустрији у проблемима, други коме је дао сву уштеђевину, погрешно инвестирао и узео кредите, кућу у Гроцкој дао под хипотеку, здравље му нарушено а до пензије још неколико година…
Аутор: Горан Антонићпетак, 08.02.2019. у 12:49
Фото Пиксабеј

Из дирекције у Москви јавили су нам у Уфу да стиже инжењер Никола који би требало да помаже директору градилишту. Да му буде главни сарадник а ја сам добио задатак да му пронађем стан.

Ујутру кад је дошао, возач га је одвезао до стана где се одморио пар сати и потом се појавио на градилишту. Рекао је задовољан смештајем. Био је средње висине, стар око 60 година, не претерано сед, са великим брковима, слабо покретљив, вероватно због вишка килограма.

Директор ми је једном приликом рекао да је очекивао инжењера вишег ранга јер Николино искуство није из области високоградње. Брзо је било јасно да он не може да буде други човек градилишта иако се трудио и надао се да ће успети да се докаже. Неколико пута се десило да заспи током састанка на коме су планиране активности за наредни дан. Директор градилишта није одмах реаговао, али ми је рекао да нема среће са помоћницима као што није имао ни у Јекатеринбургу.

После неколико недеља Николи није било добро и пребачен је у болницу.  Лекари су рекли да има воду у плућима и да мора одлежати бар десетак дана. Генерални директор је сугерисао да се инжењер пребаци у Србију кад му се здравствено стање мало побољша јер човек са таквим здрављем не може да ради у специфичним климатским условима.

Фото Пиксабеј

Неки његови познаници говорили су директору градилишта да је Никола дуго година радио по градилиштима у свету, био је Либији и Украјини, и питали се зашто је под старе дане морао да долази у Уфу, зар није обезбедио за мирну старост?

Сви су мислили да треба да се врати у Србију, да живи мирно и контролише своје здравље, али је он упорно говорио да се осећа добро, да му није ништа и да може да одговори на све захтеве посла. И мени је рекао да не купујем повратну карту док не разговара са генералним. Ипак, тај разговор није ништа променио и он је послат назад у Србију.

На крају и он је схватио да мора да путује. Трошкови његовог доласка и боравка у Уфи су били већи од његове зараде. Директор је ипак одлучи да му дамо одређену своту за неопходне трошкове.

Било ми је жао, кроз главу ми је пролазило да сви ми који печалбаримо по свету можемо доћи у сличну ситуацију. На дан када је требало да путује пробудио ме рано ујутру телефоном и тражио да зовем полицију јер му је неко украо кофер. Становао је на четвртом спрату, кретао се споро, а зграда није имала лифт. Снео је прво кофер на улицу а онда се вратио по торбу. Кад је сишао са торбом, кофера није било.

Фото Пиксабеј

У коферу је била јакна а у њој оно мало новца што смо му исплатили.

Када је слетео у Београд он није имао новца да дође до Гроцке. На срећу један радник је путовао заједно са њим и и дао му новац за карту до Гроцке. Звао сам представништво у Београду и молио да позову на Николу и да провере да ли је дошао кући, да ли је све у реду. Они су звали али је био недоступан. Ипак, један пословођа ме сутрадан обавестио да је Никола стигао кући и да је све у реду.

Он ми је рекао да је Никола у тешкој материјалној ситуацији. Живи са женом у истој кући, званично су и даље у браку, али већ дуго времена не комуницирају. Право на пензију ће стећи тек за неколико година.

Има два одрасла сина, један је радио у Аустрији и тамо је има неке проблеме о којима Никола није хтео да говори. Други син живи у Београду, почео је неки бизнис а Никола му је дао сву уштеђевину. Син је подигао неколико кредита али се испоставило да је инвестиција погрешна.

Кућа коју је саградио у Гроцкој и у којој живе он и жена налази се под хипотеком. Лошег је здравственог стања, нема никаквих прихода и посао му је преко потребан.

Опет ми је кроз главу прошла мисао да тако нешто може да задеси било кога од нас који радимо по градилиштима далеко од куће. Сваки дан радимо и мислимо да од сиромаштва спашавамо своју будућност, а новцем који зарадимо осигуравамо мирну старост. Пожелео сам да се то никоме не деси а Николи да га послужи здравље и да ради до пензије.

Тај исти пословођа ми је после неколико месеци рекао да је Никола добро и да је поново пронашао посао у Русији.

 

Горан Антонић, Русија

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари5
48f10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ekof
Još jedna izvanredna priča. Ja zaista uživam u tvojim tekstovima. Ponovo si pokazao sudbinu malog, običnog čoveka koji traži koru hleba u tuđini. Zanimljivo je da, gde god da odete, u bilo koji kutak ove planete, postoji velika šansa da naiđete na nekog sa ovih prostora, nekog ko je otišao za boljim životom. Baš ovih dana posmatram gradilišta po Beogradu i gotovo na svakom srećem tvoje i svoje zemljake sa prepoznatljivim LO registarskim tablicama. Ono što mi je takođe zapalo za oko je tvoja konstatacija da čovek od 60-tak godina pod stare dane zarađuje hleb u Rusiji. Na žalost zbog turbulenacija koje smo prošli, ljudi su umorni, razočarani i fizički propali. Kod nas je čovek od 60 godina već islužen i istrošen, a na Zapadu još uvek radi u punoj snazi i ne razmišlja o penziji, još uvek ima planove za budućnost.
Dragan
Dobro je, Gorane, što ti je "opet prošlo kroz glavu". Da li si izvukao neku pouku? Ti si još uvek mlad, akademski obrazovan. Koliko imaš staža u Srbiji, a koliko u Rusiji? Želim ti sve najbolje.
dzordz
jos jedna istinita prica. neulepsana. stil ne ostavlja mesto da se prenemazemo, to je to. jos jedna cigla u zdanju zivota. autoru svaka cast. ako on ovo ne zapise niko nikad nece znati.
Jovana Radovic
Koliko takvih gubitnika tranzicije danas ima u SRbiji. Ko zna?
Milan Kos
Тежак је то живот. Грађевинци једу хлеб са седам кора.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља