четвртак, 24.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Како жуљају емигрантске ципеле

Живот у кварту честитих старина: Нико млађи од 60, вране и гавранови ујутру и навече крећу са својим хорским терором, а по дану хитна не напушта четврт. Ротациона светла и звук сирена, амбулантних кола, попуне празнину птичије галаме. Уштеђевина им није утањила, али јесу кораци.
Аутор: Лазар Ковачићсубота, 29.12.2018. у 11:25
Небодери Бризбејна (Фото Пиксабеј)

Мало по наговору Миливоја Џонија Илића, мало по инерцији живота, а мало због необично лепе авеније са дрворедом у средини, купио сам кућу у Алџестеру, приградском насељу Бризбејна и ту остао неколико година. Кратко да упознам станаре ове необичне четврти, али довољно дуго да их не заборавим.

Месецима сам покушавао да одгонетнем на коју београдску улицу ме подсећала Алџестер авенија, са бујним дрворедом вечитог зеленог лишћа суптропске климе Квинсленда, и нисам успео да се сетим.

Све је било на дохват. Тржни центар, дом здравља, апотека, ветеринар, ресторани, спортски терени. Све за живот је ту. У центар Бризбејна не мораш ићи, ма колико био леп Саутбенк са шеталиштем и туристичким појасом у делти реке Бризбејн. Иако сам већ имао солидну селидбену кондицију и даље ми је тешко падало.

Отварао бих горњи ормарић, последњи с леве стране у свакој кухињи, и упорно тражио шољу за кафу као у Београду, или излазио у двориште чудећи се како ме титрајем воде не поздраве океански таласи Бејсвотер залива, испод моје куће у Окланду.

Куће у насељу Алџестер у Бризбејну (Фото Гугл)

Куће личе на куће, од тврдог су материјала, са широким двориштима, ниским крововима, и високим дрвећем, стаништем гавранова и врана на чије се несносно крештање морате навићи. Људи нису престајали да их терају а оне да галаме. Срео сам пуно станара моје и околних улица, али их нисам упознао.  

Након пар месеци све више сам сумњао да нисам залутао у круг неке шире геронтолошке, болничке четврти.

Зато нема ни вртића ни основне школе. Нико млађи од 60, вране и гавранови ујутру и навечер крену са својим хорским терором, а по дану хитна не напушта четврт. Ротациона светла и звук сирена, амбулантних кола, попуне празнину птичије галаме.

Уштеђевина им није утањила, али јесу кораци. И сви дотрајавају број корака који им је одређен. Комшију преко пута су одвезли и нису га вратили. Његов црни лабрадор, и сам успорио, данима је излазио на улицу, испред куће да види хоће ли се вратити, а ја сам излазио да видим ко је следећи.

Изнад моје куће, горе ка тржном центру, велика спратна кућа са комотном терасом до улице. Сваки дан на тераси седе њих двоје и картају. Тих разговор и смех једва допру до улице.

Алџистер авенија у Бризбејну (Фото Гулг)

Касније су ми рекли да су ме по ходу препознали „да сам наш” и позвали. Бољу хармонију и лепшу старост нисам нигде срео. Живели су сами у великој спратној кући са четири спаваће собе, три купатила и два дневна боравка. Улицом су шетали усправни, с руком испод руке, а не верујем да су се и у кући раздвајали, да се не изгубе. Она је њега подсећала када треба узети коју таблету, а он је њој био потврда да је жива, задовољна и срећна и да требају једно друго.

Прво би ми обоје махали, па ме звали у кућу. Говорили су ми да имају добру кафу, јаку ракију и лепу унуку за мог сина. Кафа је била одлична, ракију нисам пробао, а лепа унука за мог сина је живела далеко. Нису ништа крили, ни пређених хиљаде километара, ни одавно осамдесету.

Пад у оближњем тржном центру је био фаталан по њу. Из болнице су је довезли само да је испрати бројна родбина, коју сам видео, јер сам морао отићи да га загрлим и да му изјавим саучешће. Флашу са ракијом, шећером и кафом, како је био обичај, оставио сам на празан сто. Био је други и другачији. Не знам да ли ме је и препознао, и ја сам њега једва.

Добро памтим а и белешке ми потврђују, после два месеца и он се угасио. Нисам знао коме да изјавим комшијско саосећање и саучешће. Прво су одвезли њега, па је трећи дан велики камион „Црвеног крста” одвезао ствари а четвртог је неки господин у тамном оделу и утегнутом краватом закључао кућу и отишао до бризбејнске суднице где су се рођаци већ узвртели на тестаментарном рочишту.

То су биле моје комшије и моји земљаци.

Са своје терасе имао сам леп поглед на планинске висове, шуму и пропланке „Маунт Тамбурина”. Са ограде поглед надоле у двориште Рона и Мари. Или се врте по великом цветњаку или седе за округлим баштенским столом у удобним фотељама. После доручка, којег су заливали кафом са млеком из неких великих шоља, Мари би дохватила новине и гласно читала Рону.

Читала је звонким гласом, упола млађим од њене биографије, коментарисала прочитано, али је њен гласан, грлени смех био магнет који ме је увек водио до ограде моје терасе ка њима.

У овој четврти смех је одавно атрофирао, као и у добром делу овог, чудног света који је неспреман улетео у 21 век. Слушајући здрави, чисти, звонки, весели и безбрижни смех Мари, све више сам био убеђен да треба нарезивати це-де са смехом, лекарски преписивати и на рецепт у апотеци га издавати. Рон седи, руке прекрстио на грудима, спустио главу и спава, а Мари не престаје да чита, коментарише и гласно се смеје. Сунце и обавезе су ме отерале а њих ништа.

На поздрав и питање:„Како си Рон”? Мирно је одговарао:„Још увек сам ту”.

Годинама, више од од 20 година, на бројним забавама посматрам и слушам наше. Ко у овим емигрантским ципелама није ходао никада неће сазнати колико оне, уз сав сјај и лепоту, могу и да жуљају. Ех, да људи хоће да памте, какве су се драме, куповином карте у једном правцу, одвијале пре доласка и по доласку прве, друге и треће генерације. Ако одеш, не ваља, ако останеш, још горе. Одлазак је бес умотан у тугу а останак, тугу у бес.

Прва и друга генерација као да носи осећај кривице што су отишле и чини се да се извињавају и онима од којих су отишли и онима код којих су дошли. Трећа ништа од тога. Не окрећу се уназад јер нису ниоткуда дошли, али су губитком језика дефинитивно асимилирани, изгубљени и отишли. Само понекад пристигну на рођендане родитеља, божијег сина или славску трпезу.

Гледам Гојка. Враћа се са пијаце с цегером. Унук трчи и виче:„Mom, grandpa brought apricot“ и чујем Гојков глас, да ли уморан или тужан:‚‚Кајсије, срећо дедина, кајсије“. Оно у шта сам сигуран, овде сви добро живе, а човек је (материјално) сиромашан само ако сам изабере да то буде.

Дрворед у Бризбејну (Фото Пиксабеј)

Живећи неколико година у кварту честитих старина и ма колико се и сам повијао у ходу, попут њих, ни једног трена нисам помислио да је старост покуцала и на моје пенџере. Знао сам да је рано да се ‚‚Шарац усмери ка Ровинама”, али помало касно да правим нове успомене. 

На многа питања нисам нашао одговор, али ме више брине број и количина оних непостављених. Чика Радивоје, кога овде зову мудри, знао ми је на забавама рећи: „Синко за живот су ти потребне грабуље, да док имаш снаге, грабиш себи, али и виле да мало одвађаш и додајеш и другима. Тако се ваља. Уосталом, питај госпођу Милену, њено животно искуство и мудрост су ту за свакога.”

Потражио сам госпођу Милену која својих 87 носи са лакоћом, витална, отресита и увек спремна на разговор и лепу реч.

Она зна формулу мудрости и еликсир дуговечности и све тајне живота, посебно овде у иностранству, и ту тајну ће нам открити. Нешто се дуже и стрпљиво, љуљала на веранди своје куће. Нестрпљив, готово да сам поновио питање о суштини живота у емиграцији и шта је из њеног животног искуства најважније?

А она устаде лагано, али и одлучно. Позва ме у спаваћу собу. Шта ли је сад?

На ноћном ормарићу њеног супруга још је стајала његова урамљена слика и картон, подсетник са крупним, штампаним словима, читљивим и без наочала. Окрену се према мени, а онда прстом нанишани на текст и рече:„То је најважније у животу”.  Каза и ишета из собе још лаганије и тише.

Остави ме да сам и на миру прочитам текст: „НЕ ЗАБОРАВИ ДА МЕ ПОЉУБИШ ЗА ЛАКУ НОЋ”.

Лазар Ковачић - Голд Коаст, Квинсленд Аустралија    

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

           

 


Коментари36
3d93c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Citalac
Bas lep tekst. I sam sam ziveo skoro deceniju u inostranstvu ( Evropi a ne tako daleko kao sto je Australija), i jako su mi podeljena osecanja. Ne toliko zbog nostalgije (koju jesam osecao ali nije bila presudna), vec zbog toga da si stalno i uvek stranac, ma koliko se dobro uklopio u drustvo i ponasao se kao autohtono stanovnistvo. Nikad nisam imao problema sa stanovnicima zemlje-domacina, ali "biti stranac" mi je jako tesko palo. I zato sam se vratio. A sad mi je zbog toga zao. Nikad se ne zna, mozda se opet otisnem, valjda sam i sazreo u medjuvremenu, a i prioriteti nisu isti kao pre.
miroslav
Ostati ili otići, to sam razmišljao pre odlaska, sada razmisljam isto, ostati ili otići, vratiti se? Što nam ovo sve treba, sami odaberemo tumaranje po svetu, pa se onda dnevno pitamo, kao da možemo smisliti pametan odgovor? Kako bi bilo lepo da živimo od danas do sutra, da nemamo ništa, osim ljubavi do života, danas sutra i tako iz dana u dan. Kakva je starost u emigraciji, to pitanje sebi još ne postavljam, ali doći će vreme? Kako da ga postavim, kad nemam vremena, rintačim i danju i noću i vikende i praznike. Kad se sa suprugom sretne noću na hodniku urgentnog bloka u frci i trci, poljubimo se, podelimo jedno drugom komplimente, lepa moja, lepi moj, ignorišemo podočnjake i ona moje i ja njene, ignorišemo naše već pomalo sede kose. Bilo bi isto što se tiče podočnjaka i da smo ostali. Baš se moram potruditi, da sam sebi odgovorim, gde bi nam starost bila lakša, tamo gde smo rođeni, ili tamo gde sam emigrirao? Ili je starost svuda na svetu ista, ili se u malim detaljima razlikuje?
Beogradjanin Schwabenländle
@ Софроније, уопште нисам тррдоглава особа, али и ја сам донео једну одлуку, за понашање у Новој 2019. години: одговарам само на поруке и осврте писане ћирилицом, као Србин, Србијанац, Београђанин.
Sofronije
A nickname vam je na latinici... Ne treba odgovor. Srecno s novogodisnjim odlukama.
Препоручујем 16
Beogradjanin Schwabenländle
Имао сам срећу да ме досада ниједна ципела није нажуљила, вероватно због моје могућности да убрзо после 18-те године имам могућност да ципеле купујем у Италији, до Трста није било више од сат вожње. 1968 године ми је власник радње понудио ципеле да купим које су биле папрено скупе, али носим их данас,само сам морао једном да мењам ђон. Те ципеле су тада носили и талијански олипмпици у Мексику. Нико такорећи то не верује, али носио сам их данас по облачном времену и слабој кишици, зими топле, лети хладне. Мошино, Морески, Торези још увек без премаца. Никада у Немачкој нисам купио немачке ципеле, до дан данас.
Sofronije
Ne misli se bukvalno na zuljanje cipela, nego u prenesenom znacenju:)
Препоручујем 19
milan
Umesto comentara na uvid citaocima: Saveti Iseljenicima, na pasosu u Kraljevini SHS 1924.godine Saveti Iseljenicima, na pasosu u Kraljevini SHS 1924.g. „ Kada polazis u svet, ne prodavaj svoje kuce ni drugih nekretnina. Može ti danas sutra novac trebati. Radije se zaduzi za putni trosak pa čim prvi novac zaslužiš, vracaj dug. Ako već moras nešto prodati, onda to učini tek onda kada si siguran da ćeš dobiti vizu na pasos od konzula zemlje u koju putujes, da ti se ne bi dogodilo da ostanes bez imanja, potrosis novce a putovati ne možeš. Na putu se vladaj pristojno i obzirno prema svakome a naročito prema zeljeznickom i brodskom osoblju, zatim prema ženama i deci. Pazi na čistoću i ne ostecuj namjestaj u vagonu ili brodu. Novac i dragocenosti ne meci u kofer već ih drzi kod sebe . Na koferu napisi svoje ime i prezime i adresu. Ne upustaj se u razgovore sa putnicima već se drzi svojih poznatih iz svoga kraja. Ako u vagonu ili brodu nema Tvojih uzih zemljaka i poznanika za razgov

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља