понедељак, 25.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:16
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Слике Јована Дучића скривене у чикашком апартману

Додирујем та стара, испуцала платна, скривана деценијама од јавности на зидовима и у подруму једног чикашког апартмана, непознати део заоставштине великог песника, делић српске књижевне историје и културне баштине, која ће касније бити процењена од стране реномиране аукцијске куће као једно право мало богатства
Аутор: Стеван Ступарпетак, 21.12.2018. у 12:29
Фото Пиксабеј

Рада, моја сестра од тетке с очеве стране, код које сам једног прохладног мартовског дана дошао у Чикаго 1987. године, имала је четири мужа и мноштво љубавника, „бојфрендова”, како их је она називала. 

Њен први момак у Београду, где је кратко боравила пре него сто ће се као шеснаестогодишњакиња запутити избеглом оцу, бившем четнику у Немачку, био је, главом и брадом, легендарни партизански курир Јовица. Младић са којим је страсно љубависала у врелим ноћима једног спарног, као „санак пусти” прекратког лета, по скровитим буџацима и шипражју, у то време запуштеног Калемегдана.

Зидине мрачне тврђаве као богомдане сценографије и савршене метафоре за једну дивљу младалачку романсу.

Радин први муж био је Американац. Роџер, убрзо прекрштен под нашки у присније - Рађо. Роџер је био отац њеног јединог детета, ћерке Шиле. Плавокос, плавоок, висок, елегантан, у Наково је у светлом летњем оделу заједно са Радом први и једини пут дошао 1974. године.

Појавивши се тако попут реминисценције лика Дока Холидеја из петпарачких прича, које смо у то време са великим апетитом гутали, одмах је попут славног револвераша ушао у сеоску легенду. Годинама после, у спарним летњим вечерима окупљене на сокаку, или на зимским прелима уз шкиљаву сијалицу и добро заложену пећ бубњару, али увек из потаје, у пола гласа, младе снаше из моје Друге улице су га помињале.  Као отелотворење њихових романтичних снова, оличење њихове визије једног далеког, нестварно лепог света, препуног свакодневних узбуђења, љубавних заноса, згодних мушкараца блиставих зуба.

Чикаго (Фото Пиксабеј)

Као остварење филмских илузија једне непостојеће чудесне земље, којим дефилују згодне жене, очешљане и обучене по последњој моди. Бајковитог света, њима знаног само из култне америчке ТВ сапунице „Градић Пејтон”.

Не слутећи, сиротице, да је суштина америчке стварности, њена свакодневица сасвим другачија од узбудљивих слика и сцена из једног мелодраматичног ТВ серијала.

Прозаична стварност, деценијама касније најбоље описана у бесмртним фолк стиховима моје (после Венди) најомиљеније ријалити ТВ звезде. Блаженопочившег Екрема Ј., који је после вишегодишњег туробног таворења у Њујорку, једне бесане ноћи, у тренутку катарзе, коначно спознавши пуну истину о „америчком сну”, својим дрхтавим гласом аристотеловски мудро запојао: „Кућа пос'о, пос'о кућа”.  

Рађо и Рада, имали су заједничку кућу и малог, блесавог пса. И кућа и мали, блесави псић после њиховог развода, припали су Ради.

Други Радин супруг звао се Новак К. У младости био је маринац и боксер, свеармијски шампион у полувелтер категорији. Касније, борећи се у финалу такмичења за америчку „Златну рукавицу” доживео је тежак нокаут на ногама, од којег се месецима опорављао и после којег више никад није навукао боксерске рукавице. Тип који га је у том мечу „на мртвој име” издеветао, готово га у рингу легално убивши, неколико година касније постаће изазивач професионалном прваку света у велтер категорији. Новак је годинама био директор хотела „Континентал” у престижној Мичиген авенији, главној и најсјајнијој чикашкој улици.

Фото Википедија

Рада, Шила и он становали су у „Континенталу”, у осмособном апартману на последњем спрату хотелске зграде. Привремено или за стално, у апартману су живели и други: њихови рођаци, пријатељи, познаници. Наравно, бесплатно.

На моју велику жалост, ја никада нисам. Стигао сам касно. У време мог доласка Радица и Новица, како их је звала једна наша рођака, мислећи да ће доживотно остати заједно, већ су били разведени.

Новица је једном, на почетку своје угоститељске каријере, као портир знаменитог „Валдорф Асторија” хотела у Њујорку, од Френка Синатре добио напојницу од 300 долара, од којих је купио кола. Другом приликом, освојио је 29.000 долара на рулету у Лас Вегасу и од тих пара купио викендицу у шумарку, непосредно уз мало идилично језеро.

Викендица је после развода припала Ради. Поседовали су и заједнички ресторан. Та култна балканска крчма, у којој су се суботом увече, лелујаво, кроз слаткасте и снажне мирисе јефтиних парфема, оријенталне хране и густ дувански дим, провлачили и мешали грчки са албанским, српски са словеначким, румунски са македонским језиком, такође је после судске раставе припала њој.

Господин Александар Г. постао је Радин трећи муж деведесете године, прошлог века. Као и Новак и он је био Американац српског порекла. Машински инжењер, бизнисмен, бивши капетан америчке војске, као млади обавештајни официр у склопу америчке мисије при четничком покрету (имао је тада двадесет две године), Алекс се падобраном спустио у Херцеговину.

За време боравка међу четницима, српском претечом „деце цвећа” (како их поспрдно звао), био је смештен у кући свог деде. Из дана у дан, из недеље у недељу, живео је, радио, спавао, јео у тој кући, а да рођеном дједу, нити било ком другом од укућана, никад није открио свој прави идентитет.

Америчка мисија код Драже (Фото Википедија)

Из тог времена, Алекс је добро познавао једног другог америчког обавештајног официра, који се 1944. године падобраном  спустио у Хрватску, међу партизане, а који ће касније бити одликован од стране Јосипа Броза. Човека који ће после рата постати значајан холивудски глумац, нама најпознатијег по улози из другог дела филмске трилогије „Кум”, у ком је играо њујоршког полицијског капетана.

Онога ког Ал Паћино, тј. Мајкл Корлеоне, у једној од најупечатљивијих сцена филма, убија у малом, полупразном  италијанском ресторану у Бронксу.

Једне вечери, негде на почетку Радиног и Александровог заједничког живота, долазим у њихов раскошан стан, који се налазио одмах преко пута најпознатије чикашке градске плаже. На зидовима је било окачено неколико слика, које  раније у стану нисам видео. 

Својом лепотом и необичношћу, одмах су ми привукле пажњу. Одударале су од свих осталих које су имали. 

- Одакле ово?

- Мој Стево, више од 40 година су лежале у подруму. Алексина бивша их није волела. То је од оног писца, Александровог ујака, ти то не знаш, Јована... Јована, помози ми реци, Дукића.

Јован Дучић за радним столом посланству у Риму (Фото Википедија)

- Ког, бре? Писца, питам шокиран, а већ слутим.

- Да нису Јована Дучића?

- Да, јесу, његове су... Има у подруму још и гомила књига и неких списа. Алексин део наследства.

На зидовима и у подруму једног чикашког апартмана, скривен од јавности, налазио се непознати део заоставштине великог песника, делић српске књижевне историје и културне баштине. У неверици, са страхопоштовањем додирујем та стара, испуцала платна, која ће на мој наговор, касније, бити процењена од стране једне реномиране аукцијске куће и вреднована као право мало богатство. После њиховог развода луксузан стан, слике, књиге и списи припали Ради.

Радин четврти и последњи муж Т., надживео ју је. Т. има 80 година.

После Радине смрти, готово сва покретна и непокретна имовина, у Америци и Србији, припала је Радиној јединој ћерки Шили. 

Чујем, ових дана да се Т., непуну годину дана после Радине смрти, поново оженио, тридесет година млађом женом, с којом је по свему судећи био у тајној вези још за време брака с Радом. 

А моја сестра Рада? 

Она, или оно што је остало од ње, заувек припада - тамној води. Дубоком, леденом језеру, без краја и почетка, смештеном негде далеко, далеко, на самој ивици света. Са оне друге, тамније стране непостојаног, избледелог сећања.

       

Стеван Ступар – (текст побољшала С. Рица)

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, рубрика „Мој живот у иностранству” намењена је, пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
 Ваша Политика 

 


Коментари23
3295d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Брано
Половином 60-тих,одлучио сам се за Њемачку.Листао сам по именику Минхена,нашао једну државну адресу,писао како сам могао и знао,али службеници су схватили шта хоћу,одговорили позитивно и кренуо сам.Јавио се, направљени су сви могући здравствени прегледи и поћео сам радити за тад најнижу сатницу,али како други,тако и ја.Плата је била на крају мјесеца.Једна наша гостионичарка ми је пронашла смјештај у соби са једним дивним Загребчанином.Дошла је прва плата,схватио сам мора се добро стиснути,да би се прогурало до друге плате.Један симпатични Грк је погледао мој рачун,па ми рече,како то да се мени одбија црквени порез,а ја ортодокс (православац).Он је отишао до православне Цркве и добио увјерење о религији.Даље ми нису више одбијали и заостатке сам добио назад. Слободно вријеме сам проводио на купању у ријеци Исар.Ту сам стекао дивне пријатеље,играјући травнати ногомет,а ја за њих био Шекуларац.Минхен првак,а Раденковић и Перушић Југословенске звијезде.Тако су и мене третирали.
Sonja
Rada ziska :)
Novosadjanin
Skoro sve price gospodina Stupara, a procitao sam ih nekoliko, zavrsavaju se na isti nacin. Ciljaju pravo u srz. Podsecaju nas da je zivot prolazan i nistavan, ali da ga, ma kakav bio, ipak, treba ziveti.
Milka
Dragi moj druže ,Stevo! Uvjek me na neki nsčin vratiš u baštu cvjeća.,mladosti ,ljepote ljubavi koja je bila živa i ne ponovljiva. S poštovanjem,tvoja drugdrica, Milka. Poljubac sjeloj našoj generaciji.ne ponovljivoj iz prašine našeg sela
Beogradjanin Schwabenländle
" Друже ", ово титулисање постоји још само у Србији и новокопонованим држава по милости Броза кога се неки Срби још увек као пијан плота, браво !
Препоручујем 6
dzordz
zivot se sastoji od prica, a price nastaju iz zivota. samo sto neko zna da ih isprica, da ih otkrije nama ostalima, a neko/ja ih nosi u sebi i nista. volim ovako ispricane price, razumljive, a opet litererno vredne. nije to samo jedna prica, ovo je vec lepa kolekcija sudbina. da ih ovde ne pokazu ko zna da li bih ikada zavirio u tetka radino putesestvije. zahvaljujem

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља