ЕУ је доживела крах, а бриселска политика потпуну капитулацију, након одбијања Приштине да повуче таксе од сто одсто. Благе и безличне осуде које су протеклих дана стизале из кабинета комесарке Могерини и немушта позивања на њихово укидање само су дали ветар у леђа људима из шума, носиоцима садашње приштинске власти, да одувају ЕУ, како је то „Политика” окарактерисала.
Уместо да је запретила Приштини укидањем Споразума о стабилизацији и придруживању, оштро упозорила на опстанак у ЦЕФТА, и применила друге облике „привођења памети”, она је скоро бојажљиво „замолила”, како су агенције пренеле, да се такса повуче, без иједне речи о последицама које Приштину могу снаћи ако се о њих оглуши.
Дрскост исказана у игнорисању Брисела је отуда могла бити очекивана, а ЕУ је показала да је немоћна да било шта учини, ако се не лати докумената на којима почива њен однос са Приштином. Али, да ли она уопште има жељу да то учини? Видели смо да се настојања ЕУ своде искључиво на вербалну еквилибристику којом се увек позивају обе стране, иако једна није ни „лук јела, ни лук мирисала”.
Немачка је трговинску блокаду Хрвата према Србији решила једним позивом Меркелове. Канцеларка се у случају Косова не оглашава на такав директан и ауторитативан начин. Немачка једноставно ћути. А када газда једне доста расклиматане организације, чија је будућност неизвесна, ћути, онда и бирократија у Бриселу не реагује.
И да не обмањујемо сами себе: већина земаља ЕУ је признала Косово и оне, упркос могућем унутрашњем неприхватању оваквог грубог гажења основних економских принципа и цивилизацијских вредности, нису у суштини против, јер им директива долази с друге стране Атлантика. Приштина је показала да искључиво слуша САД, Харадинај је рекао да Косово нема спољну политику да њу води Америка, и зато је одувала ЕУ.
Србија мора коначно да схвати ко су јој стварни пријатељи. Бриселски процес је мртав после потпуне капитулације ЕУ, чији је званичник Хан доживео и лични пораз. Зато је неопходно да Србија извуче поуке у смислу заштите националног и државног интереса: да јавно опозове све оно зашта је дала сагласност. Приштина је то раније учинила. Ако се нашим спортистима и удружењима жена са хуманитарном помоћи ускраћује улазак на Космет, то мора да пробуди солидарност и у Србији. Реално је очекивати да, на пример, „Жене у црном” прикупе хуманитарну помоћ, да се упуте на КиМ, да тамо изведу неки од својих перформанса, а да то исто учини и Иницијатива младих, или нека друга НВО.
Ако овакво понашање ЕУ и капитулантска политика нису довољни да нас упозоре каква је организација којој стремимо, онда је проблем у нама.
Драгиша Петровић, новинар, Крагујевац