ЕУ је до­жи­ве­ла крах, а бри­сел­ска по­ли­ти­ка пот­пу­ну ка­пи­ту­ла­ци­ју, на­кон од­би­ја­ња При­шти­не да по­ву­че так­се од сто од­сто. Бла­ге и без­лич­не осу­де ко­је су про­те­клих да­на сти­за­ле из ка­би­не­та ко­ме­сар­ке Мо­ге­ри­ни и не­му­шта по­зи­ва­ња на њи­хо­во уки­да­ње са­мо су да­ли ве­тар у ле­ђа љу­ди­ма из шу­ма, но­си­о­ци­ма са­да­шње при­штин­ске вла­сти, да оду­ва­ју ЕУ, ка­ко је то „По­ли­ти­ка” ока­рак­те­ри­са­ла.

Уме­сто да је за­пре­ти­ла При­шти­ни уки­да­њем Спо­ра­зу­ма о ста­би­ли­за­ци­ји и при­дру­жи­ва­њу, оштро упо­зо­ри­ла на оп­ста­нак у ЦЕФ­ТА, и при­ме­ни­ла дру­ге об­ли­ке „при­во­ђе­ња па­ме­ти”, она је ско­ро бо­ја­жљи­во „за­мо­ли­ла”, ка­ко су аген­ци­је пре­не­ле, да се так­са по­ву­че, без ијед­не ре­чи о по­сле­ди­ца­ма ко­је При­шти­ну мо­гу сна­ћи ако се о њих оглу­ши.

Др­скост ис­ка­за­на у иг­но­ри­са­њу Бри­се­ла је оту­да мо­гла би­ти оче­ки­ва­на, а ЕУ је по­ка­за­ла да је не­моћ­на да би­ло шта учи­ни, ако се не ла­ти до­ку­ме­на­та на ко­ји­ма по­чи­ва њен од­нос са При­шти­ном. Али, да ли она уоп­ште има же­љу да то учи­ни? Ви­де­ли смо да се на­сто­ја­ња ЕУ сво­де ис­кљу­чи­во на вер­бал­ну екви­ли­бри­сти­ку ко­јом се увек по­зи­ва­ју обе стра­не, иако јед­на ни­је ни „лук је­ла, ни лук ми­ри­са­ла”. 

Не­мач­ка је тр­го­вин­ску бло­ка­ду Хр­ва­та пре­ма Ср­би­ји ре­ши­ла јед­ним по­зи­вом Мер­ке­ло­ве. Кан­це­лар­ка се у слу­ча­ју Ко­со­ва не огла­ша­ва на та­кав ди­рек­тан и ауто­ри­та­ти­ван на­чин. Не­мач­ка јед­но­став­но ћу­ти. А ка­да га­зда јед­не до­ста рас­кли­ма­та­не ор­га­ни­за­ци­је, чи­ја је бу­дућ­ност не­из­ве­сна, ћу­ти, он­да и би­ро­кра­ти­ја у Бри­се­лу не ре­а­гу­је. 

И да не об­ма­њу­је­мо са­ми се­бе: ве­ћи­на зе­ма­ља ЕУ је при­зна­ла Ко­со­во и оне, упр­кос мо­гу­ћем уну­тра­шњем не­при­хва­та­њу ова­квог гру­бог га­же­ња основ­них еко­ном­ских прин­ци­па и ци­ви­ли­за­циј­ских вред­но­сти, ни­су у су­шти­ни про­тив, јер им ди­рек­ти­ва до­ла­зи с дру­ге стра­не Атлан­ти­ка. При­шти­на је по­ка­за­ла да ис­кљу­чи­во слу­ша САД, Ха­ра­ди­нај је ре­као да Ко­со­во не­ма спољ­ну по­ли­ти­ку да њу во­ди Аме­ри­ка, и за­то је оду­ва­ла ЕУ. 

Ср­би­ја мо­ра ко­нач­но да схва­ти ко су јој ствар­ни при­ја­те­љи. Бри­сел­ски про­цес је мр­тав по­сле пот­пу­не ка­пи­ту­ла­ци­је ЕУ, чи­ји је зва­нич­ник Хан до­жи­вео и лич­ни по­раз. За­то је нео­п­ход­но да Ср­би­ја из­ву­че по­у­ке у сми­слу за­шти­те на­ци­о­нал­ног и др­жав­ног ин­те­ре­са: да јав­но опо­зо­ве све оно за­шта је да­ла са­гла­сност. При­шти­на је то ра­ни­је учи­ни­ла. Ако се на­шим спор­ти­сти­ма и удру­же­њи­ма же­на са ху­ма­ни­тар­ном по­мо­ћи ус­кра­ћу­је ула­зак на Ко­смет, то мо­ра да про­бу­ди со­ли­дар­ност и у Ср­би­ји. Ре­ал­но је оче­ки­ва­ти да, на при­мер, „Же­не у цр­ном” при­ку­пе ху­ма­ни­тар­ну по­моћ, да се упу­те на КиМ, да та­мо из­ве­ду не­ки од сво­јих пер­фор­ман­са, а да то исто учи­ни и Ини­ци­ја­ти­ва мла­дих, или не­ка дру­га НВО. 

Ако ова­кво по­на­ша­ње ЕУ и ка­пи­ту­лант­ска по­ли­ти­ка ни­су до­вољ­ни да нас упо­зо­ре ка­ква је ор­га­ни­за­ци­ја ко­јој стре­ми­мо, он­да је про­блем у на­ма. 

Дра­ги­ша Пе­тро­вић, но­ви­нар, Кра­гу­је­вац