недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:48

Модеран џез с призвуком Балкана

Притисак да код нас свирам било шта плашио ме је више него крчење путева у непознато преко океана, каже Димитрије Васиљевић, наш први доктор џез клавира, који данас предаје на универзитету у Њу Орлеансу, колевци џеза
Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 05.12.2018. у 11:58
Димитрије Васиљевић (Фото лична архива)

Сасвим непланирано живео је у четири америчке државе, у пет градова и дванаест станова. Зато се његов диск и зове „Случајни номад”. А све је почело након завршетка Факултета музичке уметности и даблинске аудиције за џез студије на чувеном Берклију, када је Димитрије Васиљевић добио пола стипендије, што је био максимум за странце. Дипломирао је пре рока и уписао мастер на Њујоршком универзитету, а прошле године одбранио и докторат из џез клавира на Универзитету Илиноис у Чикагу. Данас предаје на афроамеричком Зејвијер универзитету Луизијане у Њу Орлеансу, где је добио задатак да покрене џез одсек.

‒ Овај католички универзитет током целог прошлог века водиле су часне сестре. Када се џез појавио у Њу Орлеансу почетком 20. века, прво је заживео у кварту који је био познат по борделима где се свирао као музика лаких нота. И часне сестре стављале су знак једнакости између џеза и бласфемичне музике греха која није добродошла. Култ тог прошлог звука и даље постоји и, занимљиво, белац, Србин, Афроамериканцима предаје музику у Њу Орлеансу, колевци џеза ‒ каже Димитрије Васиљевић.

Од њега сазнајемо да од 600 уметничких одсека у Америци, на само 10 постоји докторат из џеза. Последња три испита на докторским студијама су, каже, нешто најтеже што је икада у животу полагао. Сваки је трајао шест сати. Само писмени испит из историје музике састојао се од 70 питања од којих је свако заузимало једну куцану страну.

Данас нашег пијанисту, после 11 година у Америци, заступа позната кућа „Ropeadope” и брине о рецензијама, радио-промоцијама и маркетингу на друштвеним мрежама.

‒ Џез је егзактна наука и у свом школовању имао сам сигурно 100 професора. Ипак, да бих се пробио у свету музике, морао сам да радим и друге послове: у магацину и на грађевини, био сам аниматор у дечјем забавишту и преоблачио се у кловна. Пре подне сам радио у забавишту, а увече свирао у Карнеги холу. Нисам био једини, тако су радили сви који су хтели нешто да постигну. Спавао сам у парку, али касније и у најбољим хотелима. Три дана могу да једем само хлеб, међутим не пристајем на кршење сопствених моралних начела. Притисак да код нас свирам било шта плашио ме је више него крчење путева у непознато преко океана, иако сам до тад био веома стидљив и повучен. Једно време, због лоших материјалних услова, вратио сам се из Америке и пријавио на биро рада на Вождовцу ‒ сећа се наш саговорник.

По повратку у САД захуктавају се наступи. Стотињак људи из наше дијаспоре прати га на свим свиркама. У Кенеди центру у Вашингтону долазе наши људи из Њујорка. У Њујорку, прича, нема домаће публике у кафићима, него је сам зовеш јер има превише добрих садржаја. Свирао је и у галеријама за сто душа, али и салама за 4.000 људи.

‒ У Њујорку је врло популаран стил „светски џез” где сваки музичар прилагођава џез свом музичком наслеђу. Знао сам да ћу најбоље представити своје уметничко биће тако што ћу испољити оно уз шта сам одрастао. Иако у Србији нисам слушао изворне песме, тамбураше, ни трубаче, тај звук остане, ти непарни метри, седам осмина, девет осмина. Схватиш да их боље осећаш него неко ко мора да их математички учи. И природно сам почео да их користим.

Већина балканског џеза није му се, каже, свиђала и није желео да узме коло и само га убаци у џез манир.

‒ Идеја ми је била да се на дубљи и софистициранији начин направи тај микс, да се узме онај крик који се пролама између динарских планина, пољем, котлином неком у Србији; оно наше историјско, традиционално, религиозно које прати наше биће кроз векове. Желео сам да се то чује само на један покривен и готово случајан начин, да не буде егзактна тема, него да у бити модеран џез има призвук Србије и Балкана у одређеним моментима ‒ истиче овај пијаниста.

Са бубњарем Бранком Поповићем у Беркли перформанс центру урадио је обраду Дуј дуј кола. Идуће године снимиће обраде српских традиционалних песама са њујоршким квартетом и Нином Арнаудовом из Филип Кутев националног бугарског ансамбла.

‒ То је шкакљива тема и не желим да скрнавим нашу дивну традиционалну музику и од ње правим квазимода, као што не волим ни обрађивање класичне музике на модеран начин. Не треба од Моцарта правити рингишпил музику. Пре бих у свом животу привукао 20 људи на искрен начин добром музиком него 2.000 људи додворавањем у које ни сам не верујем. Ко има потенцијал одмах ће се заинтересовати за праву ствар ‒ каже Васиљевић.

Његов први диск „Пут Силвана” инспирисан је митолошким бићем које је водило српског витеза из мрака ка светлости. То је била и нека врста трагања по уметниковом, по националном бићу, по предању. Снимиће и диск с нумерама – портретима њему блиских особа са тог америчког пута, авантура, селидби...

‒ Биће то омаж људима које сам упознао, изгубио, задржао, сарађивао, волео, свађао се. Упознао сам толико људи и невероватних прича. Обишао 40 држава у Америци и видео неке ствари које за три живота не бих успео да видим. Паре дођу и оду, али остаје оно што си са људима доживео. Људи су право богатство. Једна нумера биће посвећена Маринку Пантелићу, вратару из Њујорка, човеку најтоплијег и најширег срца којег сам у животу упознао.

Када је пожелео да код нас доведе свој интернационални састав, да одрже концерт у Београду и радионице по Србији, из једне концертне куће добио је одговор да то није могуће, јер се зна ко ће добити средства на конкурсу.

‒ У Њујорку сам често свирао под покровитељством нашег конзулата, а похваљујем и амбасаду у Вашингтону за организацију мог наступа у Кенеди центру 2014. у оквиру месеца презентовања европске културе у Америци. Свирао сам своје композиције, џез прожет балканским мотивима и причао публици о српској традицији и митологији ‒ каже Димитрије Васиљевић, аутор и композиције у част Николе Тесле, у сарадњи са Теслином научном фондацијом из Филаделфије.


Коментари4
1c027
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Čestitke ovom mladom umetniku koji se nije odrekao svojih snova i ostao dosledan sebi i svojim principima a put do uspeha je očigledno trnovit ali i satisfakcija je na kraju veća.
Ruzica Jovic
Bravo!Svaka cast!
Balkanski folk-rudnik
Bravo! Zasad i to vec godinama Goran Bregovic neumorno kopa u folk-rudniku Balkana i to s velikim uspjehom (Dj.T.)
Миливоје Радаковић
Послушајте Владу Маричића.
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља