недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:46

„Снажни” (само) док уступамо

Аутор: Часлав Д. Копривицасреда, 05.12.2018. у 18:00
(Илустрација Душан Лудвиг)

Српске власти су месецима поручивале: „Са Србијом се сада другачије разговара”, „Србија је много снажнија”, „На Западу су спремни да саслушају мишљење Србије”. Ако је заиста тако, и ако „власти” косметских Албанаца ништа не раде без претходног договора са Западом, пре свега с Американцима – што, исправно, понављају наше власти, како то да су ови недавно фактички забранили трговину између Косова и Метохије и остатка на Западу „уважене” Србије? Притом је јасно – и у Приштини и у престоницама Запада – да ова мера није толико уперена против економских интереса Србије, колико доводи у питање сам опстанак косметских Срба у свом завичају. Дакле, Албанци и Запад су нас, у већ традиционално уцењивачком маниру, довели у ситуацију да бирамо између опстанка Срба на КиМ и (какве-такве) легитимне одбране српских државних интереса на КиМ.

Они који су током недавног понижења столећа Србије у Паризу, „пред 20–25 сведока”, како нам рече председник, рекли како су „Срби велики народ”, спремни су да, не трепнувши, државу тог народа убрзо поново доведу у болно понижавајућу позицију. Очигледно је, дакле, да не стојимо ни близу тако добро као што су то наше власти доскора процењивале – „доскора”, јер им је ваљда сада јасно да је Запад према нама суштински и даље подједнако бескрупулозан и агресиван као 1999. и 2008. Наше скорашње дипломатске успехе у борби за КиМ, неспорне и вредне похвале, западњачки отимачи Космета схватили су као своје мале поразе и зато су решили да нам се одмах освете – не директно, већ преко својих пријатеља на терену: нарко-дилера и трговаца људским (српским) органима, које они зову „косовске власти”.

После избијања последње кризе председник је, с правом, приметио да су „косовске власти” преговоре са Србијом схватиле као праволинијски процес признавања њихове „независности”, а не као праве преговоре, чији исход није унапред познат и одлучен. На страну што је председник Србије, неовлашћено и противуставно, одлучио да ти преговори треба да се окончају исходом који излази изван оквира Устава и Резолуције 1244, према којем је Косово и Метохија целовит и недељив део Србије, због чега не долази у обзир никакво ново повлачење граница у облику такозваног разграничења (Србије са самом собом), којим би се лавовски део српске покрајине бесповратно даровао великој Албанији. А сада је постало и јасно – тачније, макар сада, јер, за разлику од високих српских чиновника, има нас којима је то све време било очигледно – да не само „косовске власти”, него и Запад, сматрају да бриселски „преговори” морају да се заврше српским признањем „Косова”, у границама које су солидарно одредили и потврдили српски и југословенски комунисти и НАТО бомбардери.

Правих преговора током њихове вишегодишње бриселске инсценације никада није било, а тај трагикомични игроказ, најозбиљнијих последица по Србију и косметске Србе, трајао је само док је Србија постепено одустајала од разних нивоа и манифестација своје суверености на КиМ. А када су наше власти – због 10 одсто илегалне „царине”, а не, рецимо, због пет година онемогућавања Заједнице српских општина, унутар, наглашавамо, „косовског” „правног” система – решиле да због најновије дрскости ратног злочинца Рамуша само одложе наставак „преговора”, суочиле су се, бруталније него раније, са правим и непромењеним ставом Запада: признајте Косово, а онда ћемо видети шта ћемо с вама. Чак се ни нечасна трампа Косово за чланство у ЕУ не ставља у изглед. Уосталом, већ има гласова на Западу да после „решења” „косовског питања” на ред долази „проблем” Српске, претпостављамо с намером да (поново) уцењена Србија дâ допринос њеном институционалном гушењу. Привид преговора повезан је с привидом наше, на „кооперативности” са Западом засноване „снаге” – у који су наше власти, у својој нарцисоидној конструкцији, нажалост поверовале, а читаво уображење било је потхрањивано нашом политиком пузећег признавања „косовске” независности.

Но, одавно је прошло крајње време да српске власти схвате у каквој међународној реалности живимо, да Запад према нама од 1999. „ни за јоту” није променио непријатељске циљеве, те да зато темељито преиспитају бриселске „преговоре” и усредсреде се на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ, које досад још, на тадићевско-јеремићевском трагу, не стигоше да предају.
(Аутор је запослен на Факултету политичких наука, Београд)


Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља